AGIT POP

Novi portal na adresi www.agitpop.me

2011-01-17T17:01:00.010+01:00

Lansiran 15.januara 2010., portal www.agitpop.me rezultat je rada novinara, dizajnera i veb-developera koji su se okupili pod zajedničkim političkim i umetničkim idejama. Naši su ciljevi jasni i glase:

SRBIJA U EU! SRBIJA U NATO! STOP KULTURNOM GENOCIDU DRŽAVNIH MEDIJA! SMANJENJE UTICAJA CRKVE NA DRUŠTVO! STOP KULTUR-RASIZMU! STOP ISTORIJSKOM REVIZIONIZMU! POMIRENJE SA SUSEDIMA! HAPŠENJE RATNIH ZLOČINACA! SVA PRAVA MANJINAMA!

Za propagandu naših stavova odabrali smo portal AGITPOP.ME, koji je zamišljen kao skup najrelevantnijih i najsvežijih tekstova sa velikih i malih svetskih sajtova (koncept: Agitpop je other media generated media) a koje čitaoci, uz kratak uvod i naslov na srpskom, zapravo čitaju na originalnom jeziku. AGITPOP.ME je tako jedini dvojezični domaći sajt koji dotiče teme plasirane na mestima koja se zovu SALON, GUARDIAN, ADVOCATE, CRACKED, NATION, WIRED, HUFFINGTON POST itd.

Svakim delom portala AGITPOP želimo da stavimo do znanja iza čega stojimo, pa se jedna od kategorija naziva i "NEPRIJATELJI", sa subkategorijama u kojima ćemo isticati sve one koji stoje naspram naše ideje o tome kako Srbija treba da izgleda u budućnosti. "Neprijateljima" smatramo i sve one inostrane sisteme i vlade koje ne poštuju osnovna ljudska prava, slobodu žena, seksualnih manjina kao i agresivne političke figure koje ugrožavaju mogućnost svetskog mira.

Sadržaj koji generiše sama redakcija sastoji se iz autorskih tekstova, radio emisija i video zapisa, a novitet čini i predstavljanje kreativaca kroz segment IT’S ME:INSPIRATION BOARD (mesto na kojem nam umetnici vizuelno dočaravaju detalje koji su uticali ili utiču na njihov rad). Prvi INSPIRATION BOARD uradio je i dizajner sajta AGITPOP.ME, Aleksandar Maćašev.

Ekstenzija ME odabrana je ne samo kao simbolična potreba da kažemo da svako ko čita AGITPOP zapravo postaje "Agitpoper", (AGITPOP TO SAM JA), već i da bi stali protiv nakaradne "sabornosti" koja karakteriše većinu oficijelnih srpskih medija u poslednjih par godina. Jer, kako su ksenofobija i glasanje za nacionalističke partije u poslednjoj dekadi postali dokaz ljubavi prema Srbiji, tako se danas patriotizmom smatra adekvatna internet ekstenzija.

Naš patriotizam je istina ali i sloboda da svako živi kako hoće, voli koga hoće, navija za koga hoće i postavlja portal na koju god ekstenziju hoće.

Liberalnost u izrazu čini i činjenica da instinktivno i kreativno kombinujemo engleski i srpski jezik i transkripcije, ne zato što smo nepismeni, nego zato što su nam oba jezika bliska, na način na koji to očekujemo od svojih čitalaca.

Protivljenje kultur-rasizmu izražavamo kroz mogućnost da se na istoj strani nađu Hilari Klinton i Britni Spirs, Slavoj Žižek i Eminem, na način i u kontekstu koji će biti prepoznatljiv kao flert ali nikad podilaženje masovnoj kulturi.

ČOPOR

2009-08-05T21:39:00.000+02:00

To što je Đilas izjavio je fenomenalno glupo: http://www.borba.rs/content/view/7963/92/

Do sada je izgledalo kao da su najveći smutljivci upravo najbolji plivači u partijskim preraspodelama, sportski tipovi koji imaju uličarsko osećanje za tajming. Šaper, Krle, Šutke i Bota se druže još od detinjstva. Zajedno su blejali po Cvetićima, igrali košarku (manje Šaper), verovatno su prisustvovali međusobnim blamažama, i ko zna čemu još, pa jedni o drugima mogu da napišu najčistije ali i najprljavije biografije. They go way back, tako se kaže, i zato u DS-u teže prolazi «ekipa koja nije iz ekipe», na primer DuPe ( Dušan Petrović) koji je iz Šapca i njemu slični. Sa druge strane, tu je Đilas, koji je uličnu reputaciju, takozvani «street cred» stekao kao vođa sumnjivo završenih, suviše mirnih demonstracija 1992. Postoji ta gradska legenda da su on i Šaper konkurenti, da se ne vole i da jedan drugom podmeću. Ne znam šta je tu tačno, ali je izjava koju je gradonačelnik dao, a tiče se predstojeće Gej parade (smatram da je Povorka suviše bogobojažljivo), dakle izjava iz gornjeg linka je, u najmanju ruku, politički autodestruktivna. Onaj ko savetuje Đilasa glede odnosa sa javnošću, ne radi svoj posao baš najbolje. Ako ga niko ne savetuje, još gore.

Ne želim da trošim vreme i koncentraciju čitalaca, nema potrebe da i ovde pišemo o tome koliko je bitno da Srbija u septembru pokaže da je u stanju da održi ovu manifestaciju. Prvi, drugi i treći put, Parada će biti samo spoljno paradiranje tolerancije koje iznutra, u Srbiji, i dalje neće biti. Ipak, za nekoliko godina, neumitni točak civilizacije smrskaće nazadni konzervativizam, i Parada će biti dan kao i svaki drugi, malo karnevalskog veselja oko kojeg se više neće dizati prašina. To će se desiti. A tupavo ponašanje današnjeg gradonačelnika ući će, da prostite, u anale tupavog političkog PR-a. Osim ako se nešto ne dogodi do septembra.

Peđa Azdejković i Boris Milićević hrabro su uleteli u borbu za publicitet, i provokacijom, sprdnjom ali i iskrenošću svakoga dana dobijaju utakmicu protiv slavske Srbije. Gejevi svoje dupe više ne drže uza zid, i ne igraju na sigurno. Sada je na Dačiću i Đilasu da se pokažu, da vidimo kako će ih pamtiti pokoljenja: kao zaostale u razvoju ili kao dobre đake...Ako se neko od čelnika vladajućih partija pojavi na Paradi ponosa 20.septembra, biće to pozitivan znak: jer ako danas podrže Prajd, možda će sutra (sledeće godine) moći da promumlaju kakvo-takvo izvinjenje u Srebrenici. Za to nikada nije kasno.

Knjiga koju bi svaka politička partija u Srbiji morala da ima na svojoj polici je «Going to extremes: How like minds divide and unite», autora Cass-a R. Sunsteina-a, koja govori o psihologiji grupe. Cass, profesor na Harvardu i jedan od savetnika Baraka Obame, polarizaciju unutar «misaonog kolektiva» koristi da objasni čitav niz fenomena, od poteza Bušove administracije, do Islamskog terorizma.

Pripadnost određenoj grupaciji proizvodi psihologiju «čopora»-ljudi koji su okruženi istomišljenicima često postaju još ekstremniji u svojim idejama, a tako se polako kreira eho-odaja, u kojoj nema stava, već samo potvrde stava. Mišljenje se, u kontaktu sa poltronima, ne koriguje već postaje sve zacrtanije. Individualne patologije koje grupa odobrava preuzimaju vođstvo, pa su i pogrešne odluke neizbežne. Kako tvrdi autor, protiv intelektualne izolacije, najbolje se boriti Internetom, gde za svaki čvrst stav, o bilo čemu, možemo naći na hiljade onih koji nam oponiraju. Ili, možda, vi to ne volite?

DON

2008-11-05T12:33:00.005+01:00

Bloguje o politici i predizbornoj atmosferi. Don De Lilo, master postmoderne literature, spaja blogging, književnost i politiku u ove dve vinjete na poznatom sajtu www.theonion.com

http://www.theonion.com/content/whitehousewar/blog/don

NRB - FACEBOOK GRUPA

2008-09-16T00:35:00.004+02:00

Kao jubilarni, 350.ti post na ovom blogu, nudimo vam link na kome možete postati prijatelj Internet stanice NOVI RADIO BEOGRAD

www.new.facebook.com/group.php?gid=25041904294

THE MAP OF MY WORLD GETS SMALLER

2008-09-11T00:38:00.009+02:00

http://www.youtube.com/watch?v=OpxZwzlYMk4

Keane je bend od koga mi se dizala kosa na glavi. Kada su Franz Ferdinand objavili svoj prvenac, bila sam prvoborac za "širenje istine o genijalnosti Aleksa Kapranosa" i njegovih kolega, a išlo je do toga da sam otišla i na Sziget samo zbog njih i odande izveštavala u ludom zanosu.

A onda su došle Brit nagrade, pa i trenutak kada su FF prosto MORALI da dobiju SVE.

U neverici, umesto slatkog Kapranosa na scenu je izašao musavi debeljko, frontmen tog nekog benda Keane, za koje sam znala da imitiraju već predosadni Coldplay.

Izteoretisala sam zaveru, ali mi je, par meseci kasnije jedan prijatelj, inače muzičar iz poznatog indie/benda, ukazao na mogućnost da Kin i nisu tako rđavi. Dovoljno je zanimljivo to što ne koriste gitare, već je zamenjuju klavirom.

Dve-tri pesme su našle mesto na mojoj plejlisti i to beše to.

Rad na stanici "Novi Radio Beograd" uključuje i svakodnevno preslušavanje nove muzike, i eto ih ponovo momci iz britanskog seoceta...Pesma se zove "Spiralling" i toliko je neverovatno dobra, jer ne liči ni na šta, a liči na sve. Keane su najprijatnije muzičko iznenađenje, prosto ih obožavam i u slušam u loop-u.

Album "Perfect symmetry" izlazi 13.oktobra, a interesantno da mu je prethodio i singl, cover "She sells sanctuary" grupe The Cult.

A evo i Spiralling,liči na "Let's dance" za 21. vek.

Na početku je link za youtube, a ovde je tekst:

I'm waiting

For my moment to come
I'm waiting
For the movie to begin
I'm waiting
For a revelation
I'm waiting for someone
To count me in

Cos now
I only see my dreams
In everything I touch
Feel their cold hands on
Everything that I love
Cold like some
Magnificant skyline
Out of my reach
But always
In my eyeline now

We're tumbling down
We're spiralling
Tied up to the ground
We're spiralling

I fashioned you
From jewels and stone
I made you
In the image of myself
I gave you
Everything you wanted
So you would never know
Anything else

But everytime
I reach for you
You slip
Through my fingers
Into cold sunlight
Laughing at the things
That I had planned
The map of my world gets
Smaller as I sit here
Pulling at the loose
Threads now

We're tumbling down
We're spiralling
Tied up to the ground
We're spiralling
When we fall in love
We're just falling
In love with ourselves
We're spiralling

Did you wanna be a winner?
Did you wanna be an icon?
Did you wanna be famous?
Did you wanna be the president?
Did you wanna start a war?
Did you wanna have a family?
Did you wanna be in love?
Did you wanna be in love?

I never saw the light
I never saw the light
I waited up all night
But I never saw the light

When we fall in love
We're just falling
In love with ourselves
We're spiralling
We're tumbling down
We're spiralling
Tied up to the ground
We're spiralling

PRVI DOLAZAK

2008-09-07T01:32:00.004+02:00

I know you're out there.
You're still a case, it's still the place.
Weren't you invited?
It's what you can't spare.
Whatever's left, just hide the rest.
And bring it right in.

I know it's sick.
I know you think again it's just a trick.
Maybe I've changed.
Just tell me was this all in vain?

Dinosaur jr. / OUT THERE

Džordž W. Buš je po drugi put primio dužnost predsednika SAD onog dana kada su REM svirali u hali Beogradskog sajma. Bilo je to 20. januara 2005.
U novinarskoj-VIP loži nije bilo političara, osim jednog, koji je tada postao predsednik tek formirane male partije.
Više od tri godine kasnije naša mala partija postala je značajni tas na demokratskoj vagi, radikali se raspadaju a srpska politička scena gleda u četvoropartijsku budućnost, u kojoj će birači moći da se odluče između jakog DS/a, sve jačeg LDP/a, oslabljenih SRS i ulevljenog SPSa čija će retorika, kako smo bliži Evropi, sve više početi da privlači mladje proleterski orjentisane glasače.

U Americi je situacija zaoštrena. Opra Vinfri je odbila da pozove Saru Palin u svoju emisiju. Njihov Krkobabić ( McCain ) posmatra se se kao realniji oponent izluđenom ruskom dvojcu Putin/Medvedev. Sa druge strane, ne može se reći da je Bajden baš pussy, što se moglo dokazati i na slučaju ex-Yu, kada je savetovao da se «lomi preko kolena».
Na našem blogu ste o Obami mogli da čitate još u januaru 2007., i nećemo se preterano kurčiti činjenicom da smo ga prvi otkrili. Barak je sada svačiji...i Milkin, i Perčevićev...whatever.
Kad je u intervjuu 2005. Novinar postavio pitanje Majklu Stajpu o tome da li se glupo oseća što umesto na inauguraciji Džonu Keriju peva u beogradskoj hali, Stajp je ledenim tonom odgovorio «It s not funny». Pa zaista.
Posle dodatne četiri godine Amerika je zagrejanija nego ikad. Palin u svom govoru pominje i podelu, sličnu onoj o kojoj smo mogli da slušamo tokom ovdašnje predizborne kampanje-posle dve Srbije odjednom vidimo i dve Amerike.
Povod za ovaj tekst je, zapravo, najbolji koncert koji se dogodio u Beogradu od tog januara 2005. Na Jelen pivo festivalu, za neke neočekivano, a za nas fanove potpuno očekivano, svoju genijalnost pokazala je postava Dinosaur Jr. u punom sastavu. Impresije su takve da je zapravo jedina reč koja može da opiše ceo koncert: paraliza.
Sat i malo više, stajala sam na tribini, i BUKVALNO nisam mogla da pomerim ni jedan deo tela. Energija, talenat, varijante u kojima su odsvirane sve pesme, auto-obrade «Out there» i «Feel the pain» su potpuno proviđenje koje nikakve reči ne mogu da opišu. Bili smo, jednom rečju, oduvani od strane Mascisa i Barlowa i hvala Americi što je dala ovakve sinove.
Iza bine svetlela je crkva Sv.Marka. Dva ateistička božanstva gruvala su po sceni. Ja sam se, na najlepši način, uz zvuke melodičnog noise/a zauvek oprostila od mladalačkih iluzija, sentimenata i adolescencije.
Slušajte me na virtuelnim talasima Novog Radija Beograd, svakog radnog dana od 15-18h.
Ko nije bio na Tašu u petak, prepričaćemo. Ali znajte, propustili ste tajno veče, slično onom iz 33 AD...

A evo i intervjua koji su Din.Jr dali "Blicu"

http://www.blic.co.yu/zabava.php?id=55899

NOVI RADIO BEOGRAD

2008-08-29T15:55:00.006+02:00

AGIT POP SE OTELOTVORIO...SVAKIM RADNIM DANOM, NOVI RADIO BEOGRAD... OD 15h....PRONADJITE LINK NA SAJTU www.e-novine.com

MINISTARSTVO HAOSA

2008-08-12T02:23:00.010+02:00

...ili film koji ne želite da gledate

Ostavimo vas na 15 dana. I šta se desi? Uhapsite doktora Dabića, već zaboravite doktora Dabića...Sviđa vam se preglumljivanje Hita Ledžera u „Dark knight“? Sergej bi bolje nagazio. Poslušate glupu preporuku Agit Popa, pogledate „X files“? Agit Pop se izvinjava svima koji su nas poslušali, film je svakako grozan.
Šta se još dogodilo?
Kretenski patrljci Koštuničine vlasti batrgaju se u magazinu jasno nazvanom „Tabloid“.A tamo, opet o Čedi i LDP. Svi smo mi narkomani i bludnice.
http://www.magazin-tabloid.com/srp/clanak.php?br=160&clanak=5

I Čeda i Prokić i Milutin pa čak i članovi „mesnih i opštinskih odbora“...aman brate pa dokle? Zbog čega? Zbog naših 13 poslanika? Izgleda da to ipak nije mala brojka.
Nije mala nije mala, jer zašto bi se eksdebejaška glasila i dalje trudila da ocrne tih 5%?
Odgovor na ove dileme dolazi direktno od Goge Sekulić, koja afirmativno ili ne, pominje slogan prethodne LDP kampanje u svojoj najnovijoj „numeri“ pod nazivom „Klošar“.
http://www.youtube.com/watch?v=uIeb9VigWj4

Gordana je pohađala Petu beogradsku gimnaziju i sigurno je svesna implikacija refrena koje pevuši. Ona je gradsko dete, ne zeza se.Mora da je pratila izbore...Reci Gogo, ’el si za ili protiv?
Ako se planovi i prognoze ostvare, deo tekstova sa ovog bloga uskoro ćete čitati u hard-copy formi.Nekoliko bratskih blogova udružilo je radove pa je u planu jedno književno izdanje koje će o duhu vremena govoriti skoro kao „Normalni ljudi“ ili „Memorandum“. Znači sve o duhu vremena, ali da je ponajbolje jasno samim autorima.
Tajna je od nas skrivena, što reče premudri Kiki Lesendrić.

Pored proboja na prestižno-elitnu srpsku književnu scenu, gradski se blogeri spremaju da osvoje još jedno granično područje...Agit-Pop planira i pokretanje ženskog bloga, koji će biti otvoren i za saradnike muškog roda.
Verovali ili ne, ali adresa je spremna, zove se mistično : „Slobodna ili smrt“ i predstavlja specijalni odgovor na „Seks i grad“ ali na europski način. Gadi vam se? Pomišljate na mučne, preduge, nesnosne kadrove evropske kinematografije?
Mislite, takav će biti i „S ili S“ blog. Pribojavate se „ženskog pisma“? Lažnih kovanica „singl ali super sam“? Lažnih imena? Indirektnih aluzija na poznate i manje poznate muškarce?
Ah, ne.
„Slobodna ili smrt“ neće biti ni nalik.
Aplikacije koje primamo, i postove koje spremamo davaće koordinate. Upozorenja. Javna ismevanja. Idemo na sud, bez frke. Tako, ili nikako...
„I am an agent of chaos“, kaže svima omiljeni Džoker u filmu „Dark knight“.Postoji taj trenutak u životima svih ljudi, kada su na ivici da postanu predstavnici haosa, da se spuste na nivo na kome nikada nisu bili, da se prepuste glavnom toku...
I to je dilema Betmena, i to je dilema danas. Javno ili tajno? U miru ili uz vatromet? Krenuti sam ili povući i druge za sobom, da prave društvo? Dan ili noć?

„S ili S“ treba da predstavlja otpor. Otpor tradicionalizmu, kujni, posedovanju, menjanju, pravu tuđih roditelja da znaju sve, otpor konzervativizmu muškaraca sa tla jugoistočne Evrope.
Pod slobodom podrazumevamo pravo žene da bude ono što jeste. Pravo da se glasno smeje bez da deluje kao muškarača. Pravo da ostane do pet u kafani bez da neko pomisli da je "u akciji". Pravo da je niko ne pita „ka’će deca“. Pravo da rukovodi svojim finansijama. Pravo da ode i zbog sitnica kao što su namerno prljava kola. Pravo da neće da spava u šatorima. Pravo da joj niko ne kaže da je snob jer ne spava u šatorima. Pravo da se bavi politikom bez sumnje da je protežiraju švaleri. Pravo da svoj intelekt upotrebi i u drugim pravcima osim ka produžavanju vrste. Pravo na pravo da bira.

„Slobodna ili smrt“ ne cilja da bude feministički niti muškomrzački blog, niti patološka „potraga za prstenom“ uvijena u oblandu „ma boli me uvo“.

Tačno naslućujete. Ovakav blog može da proistekne jedino iz privatnih i niskih pobuda. Kao i svaka umetnost, ponekad i žurnalizam mora da bude „kamen u cipeli, koji žulja“ kako reče Kafka.
Svako se plaši: i onaj koji je napisao ceo album, i onaj koji je osam godina mislio da je lepota dovoljna, i onaj koji je kupovao ćumur pa video Diznilend, i onaj koji je lupio petama i rekao da je za sve ovo kriv. Svako se plaši.
Jer lična imena idu na Google. A taj pretraživač je neumoljiv, razgolićuje, teško ga je kontrolisati, taman nešto izbrišeš, opet se pojavi.A ko nema ništa, nema ni šta da izgubi. Zanimljiv momenat za pokretanje ženskog bloga.

Mnogi digniteti su u našim rukama. Menja se pozicija moći. Džoker ili Betmen? A vi?

Dilema glasi:

“Because he’s the hero Gotham deserves, but not the one it needs right now…and so we’ll hunt him, because he can take it.
Because he’s not a hero. He’s a silent guardian, a watchful protector…a dark knight.”

ili

The Joker: "You have nothing, nothing to threaten me with. Nothing to do with all your strength."

Nije kome je namenjeno već kome je suđeno

2008-07-28T17:37:00.007+02:00

A evo kako poznata pevacica Fiona Apple vidi dirljivu baladu Elvisa Kostela... Veoma zanimljiv performans

http://www.youtube.com/watch?v=EiOmhOumh-w

i tekst, za podsecanje...

I want you - Elvis Costello

I want you
You've had your fun you dont get well no more
I want you
Your fingernails go dragging down the wall
Be careful darling you might fall
I want you
I woke up and one of us was crying
I want you
You said young girl I do believe you’re dying
I want you
If you need a second opinion as you seem to do these days
You can look in my eyes and you can count the ways
I want you
Did you mean to tell me but seem to forget
I want you
Since when were you so generous and inarticulate
I want you
It’s the stupid details that my heart is breaking for
Its the way your shoulders shake and what they’re shaking for
Its knowing that she knows you now after only guessing
I want you
It’s the thought of her undressing you or you undressing
I want you
She tossed some tatty compliment your way
I want you
And you were fool enough to love it when she said
I want youI want you
The truth can’t hurt you it’s just like the dark
It scares you witless
But in time you see things clear and stark
I want you
Go on and hurt me then well let it drop
I want you
I’m afraid I won’t know where to stop
I want you
I’m not ashamed to say I cried for you
I want you
I want to know the things you did that we do too
I want you
I want to hear she pleases you more than I do
I want you
I might as well be useless for all it means to you
I want you
Did you call her name out as she held you down
I want you
Oh no my darling not with that clown
I want you
You’ve had your fun you don’t get well no more
I want you
No-one who wants you could want you more
I want you
Every night when I go off to bed and when I wake up
I want you
I want you
Im going to say it once again til I instill it
I know Im going to feel this way until you kill it
I want you
I want you

HILJADU ZATO

2008-07-20T11:09:00.002+02:00

Zašto Tijanić treba da ode

"Jasno je da bi Tijanić posle Miloševića, Mire Marković i Koštunice verno služio i Tadiću i LDP-u. Zato na prvom mestu hoćemo da promenimo sistem kroz ukidanje državne kontrole koja guši medijske slobode. Simboli te zloupotrebe su partijski komesari koje je prethodna vlast ostavila po upravnim odborima i na najvažnijim uredničkim i direktorskim funkcijama u našim medijima. Ignorisanjem njih mi ignorišemo činjenicu da se radi o ljudima koji su bili instrumenti politike koja je uništila i nas i sve oko nas. Za promene i novo vreme, potrebni su novi ljudi, a ne nove gazde koje Tijanić i svi poput njega danas traže po tek useljenim kabinetima ili u Predsedništvu."

Čedomir Jovanović, Blic 20/07.

LED

2008-07-18T15:45:00.003+02:00

AGIT POP SE ZALEDIO. DO 15. AVGUSTA.

DO TADA, ZA VAS IMAMO PREPORUKU, NA SLEPO : "I WANT TO BELIEVE", ako je film los, velicanstven plakat ostaje.

Onda. Najpretenciozniji film sezone, opet na slepo, bice "Berlin" Juliana Schabela

http://www.berlinthefilm.com/

A nama najintrigantniji "Transsiberian" Brada Andersona ( poznat po filmu "The Machinist", zbog kojeg je Kristijan Bejl smrsao 40 kg. )

Transsiberian je spijunski triler koji se ( neverovatno! ) dogadja na ovoj cuvenoj zeleznickoj ruti, a glavne uloge igraju Woody Harleson, Emily Mortimer, Ben Kingsley i divni Thomas Kretschmann, nacista iz "The Pianist", inace bivsi prvak DDR u plivanju, koji je prebegao u obecanu SR Njemacku krajem osamdesetih.

Plakat za "Transsiberian" nam kaze YOU CAN'T ESCAPE YOUR LIES.

A vi?

DANICA NN

2008-07-02T20:04:00.003+02:00

Sutra uveče, u galeriji Progres ( Knez Mihajlova 27 ), u 20h, održaće se spektakularna promocija romana "Kuća puna pukotina" autorke Danice Nikolić Nikolić.

Prenosimo impresije o ovom delu, iz pera Periše Perišića i Minje Bogavac.

Roman-hiperbola(n)

Tamo gde se anđeli boje da kroče, Danica Nikolić-Nikolić je odavno zagazila. Survala se u ponore sopstvene prošlosti i odande priziva i proziva (odluka je neopoziva) zlu kob sudbine. Raskošna u preteranosti, kontroverzna koliko i naivna, ukleta, kako samo unuka Milutina Bojića može biti, autorka u delo transponuje privatni elitizam i suprotstavlja ga populističkom žanru ljubavnog romana, porodičnu lektiru uličnom žargonu, akademizam (ef-de-u-izam) sočnim psovkama i crnom humoru, katkad dvosmislenom a često namerno vulgarnom.

U želji da šokira, ona prva biva šokirana otkrićima o samoj sebi, i upravo taj paradoksalni obrt razoružava sve potencijalne kritičare njenog misaonog i stilskog sinkretizma. Dirljivo bombastičan autoportret jedne raspričane a nedopričane, pregažene ali ne i umrle mladosti. Posle čitanja ovog apartnog pseudobiografskog romana (više bio nego pseudo) preostaje vam dilema, sročena, takođe, u autorkinom maniru: da li da se umijem ili da se ubijem?! Plakanje u međučinovima je obavezno. Maramice su, pak, neobavezne.

Zbacite sa sebe (malo)građanski kostim i uronite. Duboko. Ne zovu je tek tako (autorku, dakako): Danica-Plava grobnica.

Periša Perišić

ŽIVOT I PRIČA NA ŽICI
(recenzija ili nešto slično)

„Umetnost je autobiografija. Biser je autobiografija školjke.“
Federiko Felini

1.
Rukopis ove knjige dobila sam kao FW. Stigao je u moj inbox, bez ikakvog pratećeg pisma ili komentara. Kada sam pitala Jelenu Bogavac šta mi je to ustvari poslala, rekla je samo da je to nova knjiga Danice Danice Nikolić-Nikolić.
Od kad je izvela tu administrativnu vratolomiju s dodavanjem muževljevog prezimena, Jelena i ja smo Danu počele da oslovljavamo krajnje službeno. Punim imenom i prezimenom (not 2 say: oba prezimena!), sa sve cenzurom na mestu povlake, i značajnim dizanjem obrva. Ah, da... Vest o tome da se udala, stigla nam je istovremeno kada i knjiga poezije, s njenim imenom umesto naslova. („Hej, ženska! Cmok-cmok. Šta ima novo?“... „Ništa naročito. Samo sam se malo udala i izdala zbirčicu.“ - ?!)
Tako se manir „službenog oslovljavanja“ zapravo pretvorio u pravilno navođenje punog naslova njene zbirke. Danica Nikolić postala je Danica Nikolić na kvadrat. Postala je naslov svoje knjige. Na neki način, postala je svoja knjiga. Kraće: artefakt. Zvati je nekim friendly nadimkom, ili samo imenom, kao svaku drugu, značilo bi ne razumeti ... još gore! Značilo bi ignorisati njen jasan, razumljiv i dosledno sproveden koncept: Ja sam svoja Umetnost. Ne to što pišem, već to što živim. Pisanje je tek posledica. Pakovanje mog trajanja u trajniju, kvalitetnu ambalažu.
Moram da priznam da sam i ranije Danicu doživljavala na sličan način. Družila se i radila s Jelenom. Svraćala kod nas... Glasno se smejala. Bojila usne u sve moguće boje, ekspresivno pušila dugačke cigarete. Mnogo i zabavno pričala... Da li sam već pomenula kako se smejala? ... S mog šiparičko-srednjoškolskog aspekta, ova mi se Jelenina koleginica činila kao pokretno pozorište, dostojno svakog aplauza. Svaku sam njenu novu posetu, shvatala ko vraćanje na bis. Pa, ipak, nisam bila sigurna da li je i sama toga svesna? Odgovor je stigao u njenoj prvoj zbirci. Nekoliko godina kasnije, kada smo već bile koleginice i kad smo mogle da se pohvalimo zapaženim studentskim projektom: „Hrkanje u duetu“, na kom smo posvećeno radile tokom projekcija dosadnih filmova u maloj sali FDU-a.
Naslov: „Danica“ autorke Danice Nikolić- Nikolić na mene je već ostavio ozbiljan, umetnički dojam. Od Danice sam naučila da biti pisac ne znači samo pisati knjige i drame, već osmisliti i ono što ti piše u ličnoj karti. Pa i onda, kad se najednom zaletela u tu Dominikanu, učinilo mi se da se na svoj način bavi dramaturgijom.
I kako upravo radi na drugoj, trećoj... petoj, konačnoj ili beskonačnoj verziji svog života. Svoje drame.
Kakva je knjiga, pitala sam Jelenu. Nije rekla dobra. Nije rekla loša. Rekla je samo: „Već danima mislim na nju.“ ... Ne nju, kao knjigu. Nju – Danicu. Downloadovala sam „Kuću punu pukotina“ na desktop. A onda je, zbog nečeg, ili ni zbog čega posebno, još nedeljama nisam otvarala.

2.
Leeds, Velika Britanija. AM. Hotelska soba. Znak za zabranjeno pušenje na zidu. Protivpožarni alarm na plafonu. Moj kompjuter i ja. Sami. Hiljade kilometara daleko od kuće... Gledam ja njega, gleda on mene. A onda, kao da mi se osmehne. Zapravo, kao da se nasmeje, na onaj Danin, glasno-zarazni način.
I ja napokon kliknem po ikonici koja mi već neko vreme stoji na desktopu. „KUCA. doc“. Open.
Knjigu sam pročitala u dahu.
Knjiga me ostavila bez daha.
Ne znam kada sam zapalila prvu cigaretu. Ne znam kako je protekla, ni kuda otekla ta bez-disanja noć. U svitanje, nešto je u mojoj sobi zapištalo. Budilnik! Zar već? ...
Još nisam uspela ni da se okrenem, kad su na vrata nahrupili vatrogasci.
Nevešto (strani jezik je uvek- strani) pokušala sam da im objasnim kako nisam kriva za ni za kakav požar... Jeste, da. Možda sam popušila paklu, ali nije to... Nije ono... Radi se o tome da čitam krajnje zapaljivu literaturu! Vidite, biografija moje prijateljice stigla je do tačke usijanja... i ako biste bili tako ljubazni da sklonite taj vatrosprem i ostavite me da završim poglavlje, ja ću sama isprazniti pepeljaru i već od sutra ostaviti duvan... „How yes no.“ ... Strani jezik je, kao što rekoh, strani, a Englezi uopšte nisu nice ni polite as they tend to make out.
Za doručkom, sve su oči uprte u mene. Strani jezik je ... pa, strani, i ne uspevam da se poigram rečima: roman-piroman... Zgranutim kolegama iz Evrope potrebno je podrobnije objašnjenje. Pričam o Daničinoj knjizi... mnogo i zbrkano. Zapravo, pričam o Danici. Kako je unuka velikog srpskog pisca i kako je najmlađa studentkinja ikada primljena na katedru za dramaturgiju. Kako je extremely talented person i kako je veoma i seksi i... Pričam još neke stvari, koje ovde ne navodim, da vam ne bih otkrivala radnju romana... Govorim kako sam upravo otkrila srpski „Strah od letenja“, beogradski „Seks i grad“ i karipsku Anais Nin, 3 in 1- i pričam kako se ona smeje, i pričam kakve karmine maže i... onda čujem pitanje: „To je njena autobiografija?“ ...
Pa, kažem... Da.
„Koliko godina ima ta autorka?“, pita me ozbiljno, stariji kolega. Priznat i poznat evropski dramatičar i pisac.
Hm. Koliko godina ima? ... Zapravo, ne znam. Ima devet i devedeset godina, kažem. Zavisi... Od poglavlja do poglavlja. U svakom slučaju, Danica je mlada.
Kažem to, više u smislu, da je Danica od onih što će i u devedesetoj ostati mlade... „Ako je tako, zar nije malo prerano za njene memoare?“ ...
Nismo se razumeli. Strani jezik je... u ovom slučaju dobar. Taj me čovek preko puta, ne bi razumeo ni kad bi pričali u 100% beogradskom žargonu.
Odjednom to shvatam. Prećutim odgovor.
Ko odlučuje o tome kada je pravo vreme za memoare?! To negde piše? Postoji takvo pravilo?... I ko je uostalom iscrtao granicu između memoara i beletristike? Fikcije i autobiografije?! ... Zar nije sve ikad napisano, takođe, svojevrsna autobiografija pisca? Zar se uopšte može pisati o nekom drugom?! Nečemu drugom?! Nečem što nema veze sa Ja, što nema nikakve veze s ličnim iskustvom? Nečem što nas se ne tiče, dakle, nečemu o čemu nemamo pojma?
Naravno da može.
Može i tako da se piše. Pitanje je samo: ko to može da čita?

3.
Razgovaram s Jelenom. Kažem joj: stvarno, i ja danima mislim na Danicu. Razgovaram i s drugim ljudima... Kad se povede priča o „ženskom rukopisu“, „ženskom pismu“, „ženskom pisanju u Srba“ i „najznačajnijim ovdašnjim piskinjama“, nikad ne propuštam da pomenem Danicu Nikolić, na kvadrat.
Uvek upadam u istu zamku, pa pričajući o njenoj knjizi, uhvatim sebe kako pričam o njoj... „Kuća puna pukotina“ za mene je neodvojiva od njenog napuklog smejanja, boje njenog ruža, njenog imena, tačnije: administrativne vratolomije i njene vratolomno-srcolomne biografije, svih njenih adresa, njene lude hrabrosti... I to je u redu.
Nije u redu to što se o nekim piscima (i spisateljicama, svakako) može pričati i drugačije. Nije u redu to što uopšte pričamo o njima, kada nam za to nisu dali nikakvog povoda. Zašto se bavimo onima, koji se ne bave sobom?
Šta tu ima?! Beline između redova. Slova u logičnom poretku. Sasvim bez strasti. Prosto: slova – kojima ništa ne piše. Ni na stranom, ni na domaćem... ni na jednom jeziku.
Kad pričam o Danici, zapravo pričam o pisanju. Hodam po liniji: život – priča, a ta je linija u njenom slučaju žica, stotinu metara visoko od zemlje. Hiljade kilometara daleko od kuće... I nema sigurnosne mreže. Nema povratne karte. Nema suflera, nema šminkerke, nema dramaturga ni reditelja.
Upoznajte Danicu! Njen život i priču... Divnu, uzbudljivu Danicu: pokretno pozorište.

4.
Važno upozorenje: ova knjiga sadrži ekstremno zapaljive sadržaje. Nemojte je čitati u blizini protivpožarnih alarma i u prostorijama u kojima je zabranjeno pušenje. Čuvajte je van domašaja otvorenog plamena. Autorka, izdavač ni recenzenti ne snose ogovornost za moguće posledice i neće vam nadoknaditi materijalnu, intelektualnu kao ni emotivnu štetu nastalu u slučaju požara.

Milena Minja Bogavac
DMS

IMPERIJA UVEK UZVRAĆA UDARAC

2008-06-20T23:36:00.004+02:00

"Pobedio je istorijski, vekovni fanatizam koji Turci imaju, a ne ovaj, posleratni…"

Saša Ćurčić, u studiju RTS, posle utakmice Hrvatska - Turska

( u napetom meču, Turska reprezentacija je, na penale, izvojevala pobedu )

(S)KERI MUVI

2008-06-18T19:49:00.008+02:00

Gledala sam svaku epizodu serije „Seks i grad“, iako mi se nikada nije posebno dopadala.
Ali isto je i sa filmovima o „Indijani Džonsu“ ili životom u Srbiji.
Grozno je, ponekad nepodnošljivo, i blam, ali ostanete do kraja.
Ja sam, inače, osoba koja kupuje cipele i voli cipele, ali skoro nikada ne govori o tome. Ne shvatam ni koji je razlog „priče o seksu“ ili „priče o cipelama“. Idi, jebi se. Idi, kupi cipele. Idi, uradi nešto.

Kad malo bolje razmislim, možda je to u stvari ista priča. Možda su cipele samo sinonim za seks, tako da posle direktnog razgovora o seksu, dolazi onaj indirektni. Za muškarce, materijalna dobra jesu simbol moći i produžetak penisa ali i potencije. Jahte, kuće, kola, štapovi za golf, ponekad i foto-aparati i veliki televizori imaju taj oblik...kojim se može kompenzovati ili apgrejdovati prirodni manjak.

Kakva je veza između ženskog pogleda na seks i cipela? Žene kupuju cipele da bi im noga u njima izgledala dobro, što bolje ( naravno, ako govorimo o cipelama koje se pojavljuju u seriji "S/G"). Listovi i stopalo mogu da budu triger muške erekcije. Dakle, žene kupuju seksi obuću ne bi li uzbudile i svog ali i ostale muškarce. Takođe, ako žena nosi skupu obuću, može da pošalje i poruku da je samostalna, imućna i da joj ne treba muško da bi se izdržavala ( ova poruka je, u velikom broju slučajeva, čista laž ).

Sama po sebi, kao objekat, cipela nije posebno lepa da bi se o njoj satima razgovaralo. Zato ona u stvari može biti spoljna manifestacija ženskog polnog organa. U cipelu se, takođe, nešto stavlja. Ona ima neku veličinu i anatomski oblik. I ako neko pokuša da objasni da su diskusije o cipelama u "Seks i grad" samo product placement ili podilaženje malim ženskim pasijama, meni će odmah sad da izrastu magareće uši.

Naravno, nisam ja skot. Ako neko od mojih prijatelja ima kakav problem a tiče se seksa i cipela,tu sam da posavetujem, ipak sam se nakupovala obuće u životu...a znam ponešto i o seksu, mada uvek zastupam tezu da je najbolji savetodavac onaj najobjektivniji, daš mu 15 eura nedeljno, a on je vredno studirao psihologiju ili psihijatriju, da bi pomogao takvima kao što smo mi.

Jedini trenutak u seriji „S&G“ koji mi se zaista kul je onaj kada Keri pronalazi sličnost između Zverke i Habela Gardnera, lika iz filma „Devojka koju sam voleo“, koga glumi Robert Redford, u režiji pokojnog Sidnija Polaka. Taj film, ( u originalu se zove „The way we were“, snimljen 1973. ), zbrkano napisan i skoro amaterski kadriran, kao i većina iz vremena pred bum „novog Holivuda“, dopao mi se zbog identifikacije sa glavnom junakinjom Kejti, koju igra Barbra Strejsend. Kejti i Habel su par, nikad idealan, jer je on nežni a talentovani lepotan i pisac, a ona prgava, nosata i Marksista. Na kraju se, zbog nepremostivih razlika, tužno razilaze.
Još kao sasvim mlada, našla sam sličnosti između sebe i Kejti, ne samo zbog našeg zajedničkog jevrejskog porekla, sa čime Kejti ima problema u Habelovom WASP okruženju, već i zbog ideje da je društveni aktivizam najvažnija stvar u ljudskom životu, i da ko to ne razume, nije normalan, dakle da je retard, u šta se Habel i pretvara do kraja filma.
Strejsendova, čiji lik preživljava i surovi Makartijev „lov na holivudske veštice“, ostaje nepokolebljiva, a citiranu rečenicu „Your girl is lovely,Hubble“ izgovara upravo pošto napusti štand političkog pokreta kojem u tom trenutku pripada.
Dakle, lepo je i kada se Keri u seriji „Seks i grad“ poredi sa Kejti. Obe se zovu na „C“, pa su još i „curly“, onda sve devojke pevaju dirljivu numeru iz pomenutog filma „Memories, light the corners of my mind, misty water-colored memories, of the way we were..” I tako se završi ta kao jedina kul epizoda. Zverka treba da se oženi nekom polu-glupačom, a Keri je kao divlji, neukrotivi konj.

I onda smo mi ovde kao… čekaj, stani…ali čime se bave ta Keri i sve drugarice ? Gde one žive? Kako žive? Koja su njihova stremljenja, ambicije, na koji način rade na sebi? Da li je život samo dobra tašna ili cipele? Rikverc…Pa tu nešto nije u redu.
Na početku i kraju filma “Seks i grad” ekipica se seća svojih 20 godina u Njujorku.
I onda pomislim na to da kada bih, u nekom sličnom delu opisala beogradski flešbek, producent mogao da se namrgodi i kaže „Biće nam potreban veći budžet“, misleći na pirotehniku i statiste.
Demonstracije, šerpe, lonci, pištaljke, kamenje, suzavci, razbijene glave...to je scenografija. Kad se Kerina asistentkinja oduševi Luj Viton tašnom koju od nje dobije, ta tašnica bi u beogradoj verziji cca. 1993. mogla biti zamenjena dugotrajnim mlekom, ili pak paketom uložaka sa krilcima. Kada Šarlot pokazuje novi stan na Petoj aveniji, u domaćem tumačenju njeno luksuziranje moglo da se poredi jedino sa skloništem koje moja dobra prijateljica ima u kući.
Zamislite epizodu: Februar 1999. EXT. „Keri i Šarlot se nalaze u kafiću. Keri obaveštava Šarlot da želi da napusti zemlju jer se plaši bombardovanja. Šarlot joj sprema iznenađenje i smeška se misteriozno. ENT. Odlaze do Šarlotine kuće gde se Keri malo smiruje jer se uverava da je Šarlotino sklonište zaista veliko. Samanta je već pobegla, i moli ih da se i one pokupe i dođu „preko grane“.

Mi smo sve svakako mnogo više Kejti nego što smo Keri. I imamo veće pravo da se identifikujemo sa Kejti nego što to ima Keri, a treba da budemo ponosne što je to tako.

Na planu režije i zabave, film „Seks i grad“ nije loš, zanimljivo je to da on zapravo nije „romantična komedija“, već češće romantična tragedija, što mu daje neočekivan kvalitet. Scena u kojoj Šarlot, čiji je lik dobre ali sponzoruše, korektno razvijen, grli Keri koju Zverka odbacuje tik pred oltar, potresna je, i donekle liči na sam kraj „Invazije tjelokradica“ Filipa Kaufmana. Šarlotin facijalni grč odražava čist horor te situacije- još jedna žena se ipak neće udati. Moramo da zamrzimo Zverku.

Samanta je jedina zaista OSLOBOĐENA drugarica, svesno i željno odlučuje da ostane bez partnera, koji je, iako lep i zgodan, neverovatno smara.
Upravo je Samanta najbolji razlog zbog kojeg treba pogledati film, jer ispod njene ideje da bude slobodna i najbolja sama ne leži nikakva skrivena agenda. Ona ne želi, kao Keri i Šarlot, princa na belom konju koji je, po mogućstvu, prebogat. Samanta želi slobodan seks sa velikim brojem različitih partnera, Samanta nikome ne polaže račune, ulazi u rizike, sama se izdržava i godine je ne plaše.

Famozni „stajlinzi“ su okej i zaista šik ali je skoro religiozno izgovaranje brendova u filmu zaista degutantno jer sve gubi značaj kada mu se pridaje preveliki značaj.

Evropski magazini kažu da je emancipacija o kojoj govori film „Seks i grad“ smešna. Žene starog kontinenta su uveliko izvojevale sve moguće slobode, koje su očigledno tabu u primitivnijim društvima kakva su Amerika ili Srbija. Svi snovi o slobodi i oslobađanju ostvaruju se već severnije od Horgoša: niko vas ne pita za godine, kad će deca, zašto niste u braku, da li ste lezbejka, koliko zarađujete, da li je to burma, je l’ ste stan kupili u kešu ili na kredu, kakav je to TAČNO posao kojim se bavite, zašto imate tri životinje, kad je porodični ručak, zašto retko viđate roditelje, koje ste vere, a u kojoj partiji.
Toga tamo nema, jer je zapadna Evropa najrazvijenije društvo na svetu i neka pitanja se ne postavljaju još od sedamdesetih.

Mediji u Americi su podeljeni u odnosu na kvalitet filma „Seks i grad“. Slobodarska istočna obala je donekle strožija, dok je ekipa sa Zapada, benevolentno i frivolno, kako se već tamo živi, oduševljena time kako se „drugarice i dalje vole i pomažu“.
„Njujorker“ je ženski četverac nazvao „hormonalnim Hobitima, opsednutih prstenom“ a Kerino nabrajanje brendova „ženskim odgovorom na „Američkog psiha“( knjiga Breta Istona Elisa, o mladom japiju koji je pre podne trendseter a uveče masovni ubica ).

Ovo je i očekivano, jer je Njujork do pre neku deceniju kroz kinematografiju predstavljao Skorcezeov i Šrederov "Taksista", a kao još jednu od posledica gradonačelnikovanja Rudija Đulijanija, sadašnji imidž NYC prezentuju četiri napirlitane carefree damice. Od Džarmuša do Ejdana, od "talkin' to me" do "četiri Kosmopolitena", od Daglasovog Gordona Geka iz filma "Volstrit" do Zverke...mora da ondašnjim filmofilima, koji pamte stara dobra vremena, uopšte nije lako.

Što se Srbijice tiče, možda će ovo ostvarenje doneti i poneki benefit. Neke žene će ostati lenjivice i sponzoruše, a la Šarlot, ali će pomagati drugaricu u nevolji. Druge će nastaviti da se bave ženskim pismom, ali u boljim cipelama, a la Keri ( zamislimo, na tren, Ljiljanu Habjanović u Lanvinu ). One treće će pokušati da izmire interese posla, muža i život u ne-fensi predgrađu, kao Miranda. A valjda će sve shvatiti da na neka pitanja ne moraju da odgovore, i da je muškarac važan jedino ako smo ravnopravni. Ako neke devojke, u nekoj vukojebini ili velikom gradu u Srbiji, to ukapiraju uz pomoć lika Samante, „Sex and the city, the movie“ je postigao svoj cilj.

Muškarcima ne smem da preporučim film, iako je možda bolje „upoznati neprijatelja“ i suočiti se sa ženskim očekivanjima. Ali, kako je Piter Travers iz magazina „Rolling Stone“ to divno objasnio: „Some dudes say they'd rather light their dicks on fire than endure this movie version of the ultimate in TV chickcoms.”

UMETNOST I ĆUTANJE

2008-06-12T10:38:00.002+02:00

Preporučujemo odličan intervju koji je, za e.novine, Milica Jovanović uradila sa Živkom Gvozdanićem-Erom, direktorom Muzeja savremene umetnosti Vojvodine.

Takođe,
izložba radova Živka Grozdanića Gere i Slavka Bogdanovića, nastalih u protekle tri godine, a koji se bave otkrivanjem «onih tačaka u javnom prostoru na kojima se susreću crkva i politika», biće otvorena sutra, u Magacinu, Kraljevića Marka 4

http://www.e-novine.com/sr/intervju/clanak.php?id=14504

ZAGREB 1988-2008 ili "Htjela bi da te nema, al to ne ide..."

2008-06-09T23:31:00.007+02:00

U Zagrebu sam poslednji put bila u maju, pre dvadeset godina. Glavni grad Hrvatske je bio usputna stanica na ekskurziji pred završetak osnovne škole, a krajnja destinacija su Brežice, i tamošnja škola “pobratim”…Na kratkom prolasku kroz Hrvatsku, zaustavili smo se u ZG, da pogledamo Trg i Katedralu.
Ovo je, takođe, bio I prvi organizovani školski ulazak u bilo koji verski objekat, svi osmaci su bili zajedno, i to u crkvi, a jugoslovenski društveni prostor već je počeo da smrdi na veliki povratak trima religijama, i rat koji će ubrzo, delimično i zbog toga, uslediti.
Bilo je to vreme kada ja, odrasla u slobodoumnom ateizmu, još uvek nisam znala šta znači biti “Srbin” i kada sam AP Kosovo, u tupoj glavi, vezivala za Crnu Goru, misleći da je ono neki “albanski deo Crne Gore”, pretežno zbog “Zidanja Skadra” i ostalih pesama, punih ličnih imena koja su me podsećala na ona koje je imala moja porodica u Titogradu.

Dakle, katedrala 1988.: Prisećam se kako, već na samom ulazu, vidim grupicu dečaka iz svog i susednih odeljenja, koji, gunđajući, odlaze ka centralnom oltaru. Izgleda kao da im nije drago što smo ovde, mada je napolju veoma toplo, a unutra prijatno, jer kamen “krepi i osvežava”.
Odjednom, dečaci ( podsećam da svi tada imamo četrnaest godina ), ugledaju nešto što im privuče pažnju- grob Alojzija Stepinca. Jedan od njih počinje da objašnjava ostalima ko je i šta je “zlotvor”, a drugi ga zabrinuto gledaju, negoduju, odmahuju glavama ( kao kad današnji taksisti onako, više za sebe, ali da bi započeli konverzaciju, kažu ono neodređeno “ccc majku im, šta nam rade” ).
Dečaci razmišljaju koji sekund, pa onda prvi, onaj koji je objašnjavao, pljune grob. Pridruže se i ostali, urade isto, jedan za drugim, jako brzo, pa pobegnu iz katedrale.
Na izlasku iz Zagreba, autobus zaustavlja policija, opominju profesora zato što je neko iz našeg busa gađao građane jabukama…
"Heroji" iz katedrale, su pomalo razočarani, kao da su se nadali da će neko da ih uhapsi zbog malo šlajma koje su prethodno zalepili na spomenik Stepincu, inače delo Ivana Meštrovića.

Tačno dve decenije kasnije, ponovo sam u Katedrali. Misu koja započinje naslovom Severininog novog albuma “Zdravo Marijo”, drži pop – crnac koji veoma dobro govori hrvatski jezik, i pomera ruku kao da je gay. Sve je kitnjasto i renovirano a katolička estetika i ispovedaonice su, kao u uvek, veoma seksi i navode na bludne misli.
Sumiram utiske: pop je crn i gej, što znači da modernizam, koji sve više odlikuje civilizovaniji deo hrišćanskog sveta, polako ulazi i u ove krajeve, pomislim i na Obamu, sretna sam zbog toga što će možda pobediti na tim “prelomnim” američkim izborima…
Dvadeset godina I nekoliko ratova starija, opet posmatram grob Alojzija Stepinca, ali i Stjepana Radića i Đure Basarčeka, na kome piše kako su njih dvojica ubijeni u beogradskoj skupštini, što me asocira i na grozne plakate kojima je bio oblepljen grad, sa imenom Puniše Račića, njihovog ubice.

Krajem juna, slavimo dvadesetogodišnjicu male mature.

Postoji izvestan kontekst, kroz koji bih mogla da provučem to prvo, nacionalno a dečije huliganstvo kome sam onda prisustvovala, raspad zemlje, nikada do kraja razrešenu mržnju između radikalnih Srba i ostrašćenih Hrvata, mene tada, nesvesnu stvarnosti, mene sada, političku aktivistkinju…ali svaka rečenica je višak. Vremena u kojima živimo od nas prave ljude kakve jesmo. Neko je rekao da se svaka godišnjica mature završi gadno, tužno I patetično, kao film “Jagode u grlu” Srđana Karanovića.
Za razliku od nas, dece iz centra Beograda, neki Bosanci, Albanci, Hrvati ili Srbi neće biti u prilici da prihvate ili odbiju poziv za susret sa vršnjacima. Taj poziv nikada neće stavljati u misaone pregrade, procenjivati sopstveni uspeh, frustrirati se nad kilažom ili ćelavom glavom i razmišljati o Karanoviću ili filmu “Big chill”.
Možda bi im bilo bolje da su završili na podu neke prljave kujne sa tetkicom koja podseća na Miru Banjac, nego što im je neko završio živote.
I zato, u “ovoj odvratnoj zemlji”, kako lepo tepa Ceca iz Peščanika, mi koji smo preživeli i koji smo, sa rukava, samo ležerno otresli prašinu devesetih, nemamo pravo na izgovore.

A kakav je Zagreb? Iskreno, u bivšoj Jugoslaviji postoje samo dva grada: to su Beograd i Sarajevo. Jedino u njima nema tog čudnog osećaja da je grad tu negde, iza ćoška, posle narednog trga, evo ga, još malo pa sad će... pa tako izgleda da smo se mi i Bosanci provukli, jer je je prljava autentičnost bolja od upeglane imitacije. Ipak, Zagreb je dao Štulića, Šnajdera i Krležu, i mora da ima nešto u vodi sa tamošnje česme ili u šampanjcu, koji na rubu vulkana, pije barunica Kasteli.

U sledećem tekstu: Slučaj Thompson.

STILL LOVERS?

2008-06-01T13:08:00.007+02:00

Naša omiljena Dejana Vučićević, sjajan kostimograf i divna umetnica, otvorila je novu izložbu ( o njenoj HAPPY FAMILY smo već pisali na ovom blogu http://agitpopkultura.blogspot.com/2006/12/ja-hou-ivot.html ).

Do 12. juna posetite "Tursko kupatilo" u Dušanovoj...Obavezno.

PREZENT

2008-05-29T18:35:00.006+02:00

PRE 17 GODINA, CRVENA ZVEZDA JE, U BARIJU, OSVOJILA KUP EVROPSKIH ŠAMPIONA.

U TO VREME SE, U SARAJEVSKOM NOĆNOM PROGRAMU, PRVI PUT PRIKAZIVALA SERIJA "TWIN PEAKS".

1999. NA TU TEMU SAM NAPISALA PRIČU, KOJA JE DEO ROMANA "KRALJEVSTVO",OBJAVLJENOG 2003.

PRIČA SE DOGAĐA 29.MAJA 2008., PA SAM MISLILA DA JE LEPO DA VAM JE DANAS POKLONIM.

NADAM SE DA ČITAOCI ZBOG OVOG POKLONA NEĆE BITI DEMORALISANI DA PROČITAJU MOJ SLEDEĆI ROMAN "30.FEBRUAR", KOJI ĆE SE, AKO SVE BUDE PO PLANU, U PRODAJI POJAVITI U VREME NAREDNOG SAJMA KNJIGA.

GLAVA ČETVRTA

29.maj 1991. – Sreda

“ Prostor je pun naših jauka. ( Osluškuje. ) No, navika je savršen prigušivač.
( Pogleda Estragona. ) I mene, takođe, neko drugi posmatra,govoreći:
spava, a ne zna, bolje neka spava. ( Pauza ). “

Semjuel Beket – Čekajući Godoa

Beograd

“ Srbija , Srbija, Srbija ” – čuo sam dok sam stizao na Trg, kolima koja su se jedva probijala kroz masu. Dušan je promolio glavu napolje, izašavši kroz prozor skoro do pola.
” Ustala je Srbija “ – vikao je razulareno i pokušavao da sa obe ruke pokaže po tri prsta okupljenoj “ braći ”. Teško sam se približavao Pozorištu i uskoro sam shvatio da moramo da stanemo jer je besmisleno. Ili ćemo zgaziti nekoga. Što i ne bi bilo tako loše.
“ Niko ne bi primetio” – rekao sam naglas, Dušan nije čuo i zaustavio sam auto.
On je prvi opazio Batu i Nemanju koji su, očigledno pripiti, stajali pored upaljene baklje. Skandiranje.
Dosadno.
Samo neki eho, kao “ …zda,…zda”. Kad veliki broj ljudi urla jednu istu reč, čuješ samo poslednji slog. Možda to mogu da imitiram ove godine na ispitu za glumu, kao
“ Šta ste spremili? ”
“ Masu koja skandira.” I onda počnem sa “ …ija,…ija”. Lupam, šta ću na tom prijemnom kad ću ionako pući i šta da radim i ako me prime, od čega da živim, moraću da otvorim kokice…
“ Gladan kao mećava” – kaže Bata, a Dušan ga ubeđuje da može da se kaže jedino:
“ Jede kao mećava” i dok pijanci raspredaju o pravilima srpskog jezika ja shvatam da je Nemanja nestao i da je verovatno tamo gde su oni koji se najviše lože.
“ Gladan sam u svakom slučaju, kako god hoćeš to da kažeš, kao vuk…” objašnjava Bata i dalje.
“..če,..če,…če” odjekuje ime, kao da im je sada najbolje. Napaljenje. Nemanja je okačen na spomenik Knezu, kamere ga snimaju i na trenutak pomislim na njegovog oca koji će ga videti i koji ni večeras nije mogao da se prelomi i navija za suparnički tim. On je vatreni navijač jednog drugog kluba, za koji kažu, se ne navija već se voli, i smešno mi je sve to, jer svi su isti i nema razlike, jedanaest preterano plaćenih tupana se jure po terenu a ovi manje sposobni za to im se dive, pa onda naskaču jedan na drugoga, na krkače...Čak se i ozbiljni ljudi ponekad ozbiljno raspravljaju o fudbalu, ali to nije ta priča, to je ono čiji je veći. Pokušavam da se setim za koga je moj otac navijao ali je sada već nevažno i ja sam gladan, hoću da konačno odemo na sedeljku.
“ Brate, krenuli smo? Jebote, da li shvataš da večeras počinje istorija, čoveče istorija srpskog fudbala, Srbi sine, kako smo ih napunili, a? Najjači smo !!! Jebaćemo ih, čoveče, Tuđman može da nam puši…”- Nemanja se pridružio Bati i Duletu i valjda im objašnjava šta je ovo čemu prisustvujemo. Bata s vremena na vreme vikne “ Srbija ” iako smo već dalje od mase i glupo mi je da ih pitam o vezi Srba sa timom sastavljenim od premalo onih koji se prezivaju na
“ ić ” i kakve veze sa svim tim ima Tuđman i pokušavam da ne budem toliko ciničan, dižem tri prsta i vičem nekoliko parola koje sam čuo u proteklih pola sata, onda se setim lika koji se zove Vinston Smit i shvatam da nikad neću postati iskreni fudbalski fan.
Vozim ka Novom Beogradu, automobili koji mi prolaze sa druge strane trube i ablenduju, ponekad i ja to uradim, pogotovo ako su ribe unutra, na radiju je “ prigodna” muzika “ We are the champions” i to mi je glupo, tražim kasetu… ”Sveto mesto dragi slušaoci je stadion Sveti Nikola, gledalaca preko pedeset hiljada, sudija Tulio...”
” Pazi čoveče, znaš ti kako bi im dali još tri gola da je bilo “ Bože pravde” umesto ovog sranja od himne. To bre nije NAŠA himna, kapiraš …- kaže Bata i shvatam da ne mogu više da ga slušam, prokomentarišem “ Bili su penali ” i pojačavam muziku.
“ Pa to kažem, dali bi im još tri penala da je bilo ti što spase od propasti do sad nas...”
« Jebote batice šta si nam to pustio sada, koji ti je kurac, mi bre slavimo…”- Nemanja se prvi put pobunio, valjda se trezni a meni baš odgovara muzika iz “ Twin peaks” – a, i nema šanse da popustim.
“ Ma, zaluđen je debil za seriju, ne javlja se na telefon od deset, sine da mu dođe gola Naomi, morala bi da odgleda nove Lorine doživljaje i ono da li je ćale lud i ko je Bob...”
Zna se ko je Bob, može da bude skraćenica samo od imena Slobodan, mislim u sebi.
In the darkness of future past, the magician longs to see. One chants out between two worlds, fire, walk with me.
“ Alo, Uroše bre, daj zajebi nas tog posmrtnog marša…Ma, okej evo tu smo..”
Blok 45. Ulazimo u zgradu koja se ne razlikuje od ostalih i opet “ SRBIJA” debelo ispisano na jednom zidu ali to izgleda kao da piše “ CRVIJA ” jer je neko malo pomešao latinicu i ćirilicu i sve mi je, kako kažu, groteskno…
” Uroše tamo će biti Vukan, nemoj da se svađaš opet sa njim, molim te…Znaš da je kreten i da hoće da provocira…”- kaže mi Nemanja u liftu i ja se setim Vukana još kad smo bili mali, i da je oduvek bio glup i naporan i da je kresnuo i Olju i Natašu i Sanju tek kada sam ih ja potpuno izgustirao i ostavio, da se svima hvalio kako je on meni “ skidao ribe” a ja sam oduvek znao da njih možeš da jebeš na dobar auto ili na pojavljivanje na televiziji i znam da je Vukan jadan ali sam morao da se sprdam sa Nemanjom.
“ Ma, nek me isprovocira, smrad prodani, večeras će da popije batine…” Nemanja je pritisnuo STOP na liftu i svi su me ozbiljno pogledali. Smešno.
“ Uroše, nemoj da si sujetan , mislim daj bre, pa zar zbog Nataše…Čoveče, pozvaće one ćaletove telohranitelje, nemoj da se zezamo…”
Morao sam i dalje da ih ložim. Bilo je jače od mene.
“ Nema načina da me ubedite. Ima sutra da mi se javno izvini dok bude vodio sportske vesti. Posle, ne, bolje pre, opširnog izveštaja o trijumfu našeg fudbalskog božanstva, ima da kaže “ Uroše, izvinjavam ti se što ti sve ove godine tako bezočno otimam žene u koje si zaljubljen. “ E, to će da kaže inače…”
Ponovo sam pritisnuo 17. sprat, lift je krenuo a oni su ostali sleđeni i uvereni u moju ozbiljnost i prošlo mi je kroz glavu da su ljudi u većini veoma glupi i čudno mi je da nijednom nisam pomislio na Jelenu i na njene usne dok mi čita citat iz “ Koriolana” koji bi trebao da spremim za prijemni i da je ona jedino što mi nije glupo i dosadno od svih koje poznajem i razmišljam da li smo premladi da je zaprosim.
“ Pa ‘de ste, kako je bilo na Trgiću, a? Bakljice, ludilo videla sam na TV- u “ – Dejana, Batina devojka. Vukanova sestra. Ljubi nas i čestita nam. Ne razumem, ili se pravim da ne razumem.
“ Vince, može? “
Zašto govori u deminutivima, tako je valjda uvek. Dejana i Bata su raskidali skoro, rekla mi je Nataša kad me zvala da se požali da sa Vukanom ima “ loš seks ” i da je dosadan i da priča samo o tračevima sa Nacionalne televizije i da li je Predsednik u tajnoj vezi sa nekom voditeljkom Dnevnika, i kako joj nedostaje to što sam ja toliko znao “ o knjigama” a ja sam je pitao da li bi ona došla sada kod mene da “ ima seks ” sa mnom a ona se smejala i na kraju rekla
“ Da “ i ja sam se nasmejao i rekao joj da mi je žao što je tako, a Jelena je bila tu i sve slušala i rekla mi da sam “ bezoooobrazaaan” i nešto kao “ Nemoj, jadna devojka…” i onda sam proveo dugo vremena u njoj i za to vreme sam govorio monolog, reč po reč, a Jelena se smejala a ja sam bio uveren da ću ga sigurno naučiti.
“ Okej, e drugari ajde sada dosta o fuci, hajmo malo neke lepe teme, kao prijemni ispitići, malo da se opustimo…” - Vesna, naša drugarica, ne sećam se zašto smo uopšte počeli da se družimo sa njom, ona i Dejana se valjda znaju od osnovne škole, možda je spavala sa Vukanom pa se nekako “ zapatila” a Vukan i Dejana su brat i sestra, to sam već rekao…Opuštamo se. Visoko je i lepo je vreme. Svetla grada. Romantično. Jelena. Gadim se sam sebi jer nje nema ovde i šta ću ja tamo gde nje nema ali se treniram…Još 97 sati i doći će. Dobro je, smirujem se i brojim…96…
Uključujem se i slušam. Dule, Bata i Dejana pene o politici. Verovatno nisu ni stigli da pomenu prijemne, ili sam taj detalj preskočio? Ne mogu sa njima o tome ali mi je dosadnjikavo i teram se da pokušam. Ulazi Vukan, prolazi, seda pored mene, pozdravlja me i čestita mi…Svi su potpuno ludi, nasmejem se u sebi i sretan sam što ja nisam, i što čestitam samo rođendane i Novu Godinu. I slavu, kad sam raspoložen. Usput smo od Vukija saznali i važnu informaciju o tome da je Nataša u Rimu u šopingu i da već počinje da ga gnjavi i da će najverovatnije da raskine sa njom čim se vrati.
“ Čudi me da te guši...mislim vi ste super par, ono čisto na intelektualnom nivou “, morao sam da procedim u poluglasu, on me je presekao pogledom a svi ostali su me gledali, kao da me mole da prestanem pre nego što sam počeo. I prestao sam. Stan je strašan. Regali i miljei.
“ Pazi, ovu zemlju mora da vodi neko ko je pravi Srbin. Da stane na čelo naše vojske i naredi juriš, kao kralj Petar…”
“Misliš, Aleksandar?” – ispravlja je Dušan, koji jedini kao nešto i zna o politici, a ja se opet isključujem i mislim na Koriolana. Ponavljam citat u sebi. Nemanja spava, zasluženo posle izliva na Trgu. Čudno, ali mislim da ga pomalo volim. Naivan je i mio, različito je sve to od mene…Jedan i sedamnaest. Krenuo bih ali ne mogu bez njih. Nemanju uvek vozim kući kada je pijan. Vukan je miran i priča sa Vesnom i Dušanom o tome da je za njega, hipohondra, bilo veoma korisno to što Nataša studira medicinu jer uvek zna šta mu je i da li je stvarno bolestan. I Predsednik isto tako ima visok pritisak kao i Vukan, to mu je rekla ona voditeljka sa televizije, koju Otac Nacije kara a ona se u stvari prima na Vukana...Ja više ne mogu da izdržim i kažem naglas:
“ Pa zar vi ništa ne shvatate, zar još uvek ništa ne shvatate…??? ”

Čudno im je što sam progovorio i okreću se ka meni.

“ ON, je Čerčilov sin, ovde je po naređenjima britanske i američke obaveštajne službe, da započne rat sa svima okolo i uništi Srbiju. Ljudi, oni čak i liče !!! ”
Odjednom, tišina. Ukipljeni. Čaše, cigarete i poneki džoint zaustavljeni u rukama. Friz – frejm.
Dejana razbija monotoniju : “ Nemojte da se primate, Uki nas ložucka kao i uvek, ajde Uki, nemoj da pričaš gluposti…”
Udubljujem glas i počinjem da glumim zaverenika :
“ Čuo sam od poverljivih izvora. Dedin kum je, znate već ko, i to mu je poverio na samrtničkoj postelji a meni je deka to ispričao onoga dana kada je kretao na operaciju, pred anesteziju iz koje se nikad neće probuditi…”
Trudio sam se da zvučim potreseno ali i krajnje prijateljski, kao da im poveravam svoju najintimniju tajnu. Možda su mi i oči malo zasuzile. Dobar sam. Primiće me. Jelena će biti ponosna.
Vukan se uozbiljuje.
“ Uroše, vidi, ja znam da ti hoćeš da upišeš glumu i da ništa ne radiš proteklih par meseci pa ti je zato mašta veoma bujna. Kakav bre Čerčil, nema on veze sa Jugoslavijom pre ’45... Šta pričaš? Mislim, to su osnovne stvari, to bi trebalo da znaš. Predsednik je rođen avgusta 1941. prema tome…”
“ To ti misliš..” – rekao sam kobajagi nezainteresovano.

Izraz lica mog protivnika je odavao dilemu, kao da je u tom trenutku bio ili spreman da prekine celu priču ili da se odluči da krene sa mnom do kraja. Iščekujući, posmatrao sam Nemanju koji je u uglu sobe komentarisao kako je Vukan idealna žrtva za moje “ opite na ljudima” – a Vukan, kao da se potpuno isključio vraćajući se na moj izgled, moj ton i moj stav dok sam izgovarao “ to ti misliš ”. Neko je negde nekad rekao da je ajkulama potrebna hrana ali da nema potrebe volontirati…
“ Ne, šta, kao nije se rodio ’41? Nego kad – živi već dvesta godina, ko’ Drakula.“
Vuki pokušava da bude duhovit, ne uspeva mu, svi čekaju moj potez i onda počinje, kako novosađani kažu, “ utovar “…
“Vukane, nije on rođen ranije…Nego KASNIJE…mislim da bi to mogao biti maj 1945…”- pokušavao sam da od postojećih podataka kojima sam baratao napravim kakvu – takvu konstrukciju koja može da se proguta.

“Pa da, ja sam odmah znala da je on bik a ne lav. Mislim...tvrdoglav, veran jednoj ženi već godinama…super “ – Vesna je, kao i uvek, reagovala najgluplje i opet sam morao da pogledam na sat. Još 94.
Ućutali su. Svi smo za promenu ćutali i ja sam imao vremena da još jednom prođem kroz zamke koje glupan može da mi postavi. U minutima koji slede mislim o životinjama. Ne znam zašto, ali postavio sam pitanje da li psi sanjaju? Često sam viđao pse i mačke kako se, dok spavaju, trzaju i kao da se bore ili reže na nekoga, što me podseća na neke moje trenutke kada legnem u krevet nesretan, najčešće kada se posvađam sa Jelenom ili sa svojima i onda se tokom noći pomeram i osećam kao da propadam kroz nešto...
“ E, ljudi šta mislite, da li psi i mačke sanjaju? “ – pitao sam naglas. A kao da me nisu čuli, bio sam iz druge priče, više nije bilo povratka nazad. Vikao sam i vikao, urlao DA LI PSI i MAČKE SANJAJU ??? ali se razgovor nepovratno upalio. Ljudi čuju samo ono što hoće, a ja sam stvarno želeo da priča krene u suprotnom smeru od onog u kome je počela. Sve što bih rekao ili uradio samo bi se odbilo o temu kojom su svi već bili kontaminirani. Teorija zavere, treći omiljeni srpski sport.
“ Ovako je to bilo, ako je mene lagao moj deka na samrti...i ja lažem vas. Dakle, avgust 1944. – ove podatke slabo znamo iz škole jer se ne uklapaju u istoriju kakvu žele da nam prikažu,
a istoriju , kao što znamo, pišu pobednici...” – majku mu, jak sam.
Nemanja dobacuje nešto tipa, ”Pa da da nisu komunjare pobedile ne bi se mi sada ovde bavili tim smradovima”, a Dušan komentariše i to kako bi Vukan sada verovatno radio u trafici....
Vuki se ne breca, izigrava da je iznad situacije. Pominju staru priču o tome da nas je Čerčil prodao, a ja ih ućutkujem rečenicom da je upravo u ovome što ću ispričati tajna cele te enigme.
“ Istra, toplo vreme. Čerčil je zakazao sastanak sa Titom i Šubašićem, koji je u to vreme predsednik otadžbinske vlade u egzilu. Marija ( izmišljam pravo partizansko ime, kao direktnu asocijaciju na Otpisane ), tadašnja Tiletova sekretarica je mlada i lepa žena, beograđanka koja je otišla u partizane, znate, to je tada bilo na nivou porodičnog nestašluka, kaprica.... Čim ugleda Čerčila rađa se ljubav, što kažu, na prvi pogled.”
“ Pa gde se zaljubljuje u tog debelog , daj Uroše molim te...” – Bata reaguje ali imamo i drugačiji stav :
“ Mislim, pa šta ako je debeo. On je u tom trenutku jedan od najmoćnijih ljudi na planeti... - Vesna brani Mariju, lik iz bajke. Bati nije pravo a ja nastavljam...
“Znate, to su četrdesete. On ludi pri pomisli na njenu najlonsku čarapu sa šavom, ona otkida na to što je on čovek koji odlučuje o sudbini planete i koji je pobedio Hitlera...” Ovde već preterujem. Svi reaguju, pogotovo muškarci.
“ Brate, daj pusti nas tih detalja. Jebeš sad čarapu i vremenske prilike, nego KAKO smo mi došli do ovde, do ovog sranja u kom smo...? “ - Dušan se uključuje i užasno je ozbiljan, kao da prisustvuje spiritističkoj seansi na kojoj može da dobije sve odgovore, na sva pitanja. Počeo sam da se osećam sjajno.
“ Okej, njih dvoje tu imaju aferu. Kresnu se nekoliko puta. Vinston nije pazio. Ona ostaje trudna a ostalo valjda možete da skapirate sami...”
Vukana nije dugo bilo ali očigledno da je spremio podpitanja.
“ Slušaj bre debilu, šta sereš? Šta da skapiramo. Mislim, jel’ ti shvataš da tvoja fantaziranja nemaju veze sa životom. Pa šta i da je Čerčil karao Tiletovu sekretaricu, kakve to veze ima sa nama i sa Predsednikom i sa ovom situacijom? ”
Jao, izgleda da ću morati da mu objasnim ali ne znam kako. Sad su svi očekivali nešto od mene. Počinje da me mrzi da izmišljam. Spava mi se.
“ E, ostatak priče stvarno ne mogu da vam kažem” – malo sam, kao, pokunjen. Onda kreću da mole. To je najlepši deo. Ipak, Vukan već likuje i kaže da očigledno ništa ne znam i da je bio u pravu. I onda se nešto dešava, Vukan pominje Jelenu u kontekstu kao “ glupača koju sam mogao da vodim kući kad sam hteo ”. Mnogo je pijan, suviše da bih ga tukao. Nemanja skače na njega, ja ih razdvajam, sećam se pisama koja je Vukan pisao Jeleni i pravopisnih grešaka u njima, sećam se da nije hteo da izlazi iz kuće kada je čuo da mi ih je pokazala, sećam se koliko je jadan i koliko je bilo teško njegovom ćaletu da ga zaposli na Bastilji i žao mi ga je. Ali ću sada da mu jebem mater.
“ Marija dobija dete. Sina. U vreme pobede nad fašizmom, dakle početak maja, mogao bi biti deseti maj 1945. Ona i Vinston su se u međuvremenu čuli, Marija se pitala da li je moguće da će on izdati Pokret kome je tako zdušno pripadala i pokušala je da mu objasni opasnost četničke, prosrpske opcije na ujedinjenje Jugoslavije. Vinston je počeo da razmišlja u tom pravcu. Slab na žene, kao i svi pravi muškarci, spreman je da joj učini. Ostavlja Dražu na cedilu i odlučuje se da mu partizani postanu krajnja solucija. ( Ovde nastaje opšta histerija, društvo komentariše, svako ima neku psovku na račun starog obožavatelja buldoga...) To je kraj priče za jedan vremenski period. Dete je, kao što sam rekao, jedno od prvih rođeno u slobodnoj Evropi, na dan slobode, nazvano Slobodan...”
Sati – još 92,5. Tada bitan broj. Polako krećemo ka katarzi.
“ Međutim, već pedeset pete stvari nisu onakve kakvim se Marija nadala. Njeni doskorašnji drugovi počinju čudno da se ponašaju, priča se o nekim zatvorima na ostrvima a i ona nije preterano sretna. Njoj se ide u operu, hoće da putuje po Evropi, da živi kao drugi. Čuje se sa Vinstonom i pokušava da nađe izlaz. On obezbeđuje britanski pasoš za nju i Slobodana i ona beži iz zemlje. U tom trenutku, u Britaniji i SAD počinje formiranje CMI5. ( Uh, ovo je dobro...) To je obaveštajna služba američke i britanske vlade koja radi protiv neprijatelja zapadnog sistema, oličenog u anglosaksoncima. Dakle, formira se institut CMI5 , možete shvatiti da je to kovanica sastavljena od CIA i MI5, što je Britanska obaveštajna služba. Odande je izlobirana i Crkva, za prozapadne potrebe, ali neću sada o tome...Marija počinje da radi u Institutu, međutim, početkom šezdesetih, kada je Slobodan već u pubertetu, mama biva ubijena u Češkoj. Slobodan će, kasnije, kada postane punoletan, saznati da su to učinili ruski komunistički obaveštajci. U njemu se tada rađa mržnja i odlučuje da postane savršen vojnik Instituta, da učini sve što treba za one koji su ga podigli...”
“ Dakle, za Ameriku i Britaniju...” – Dejana je frapirana.
“ Da, za njih. Već tada se interesne sfere u SFRJ dele između Rusa i Zapada a CMI5 ima odličan plan, da ono što ostaje Rusima u toj podeli naprave toliko problematičnim da tu oblast ni Rusi više ne požele.Odlučuju da proizvedu ozloglašenu regiju, koju će svi zaobilaziti i niko je neće hteti. Mesto na kome prestaje zdrava civilizacija, a počinje maligni tumor Evrope...Jasno vam je o čemu govorim...??? ”
“ Srbija” – promucao je Bata, u polušoku, izrazom lica kao da upravo doznaje kako mu rođena maloletna sestra prodaje telo za novac...
“ Da, Srbija. Nameće se pitanje, ZAŠTO i KAKO.”
“ Nameće se pitanje, kako se ta tvoja mentalna bolest zove...? “ – javlja se Vukan ali ga svi ućutkuju, a Nemanja mu, onako u poluglasu, opet zapreti batinama.
“ Pa, nije teško shvatiti. Ruje su u podeli odlučile da uzmu Srbiju, Makedoniju, Vojvodinu i Kosovo. Isplanirali su investicije i razvoj. Zapadnjacima su ostale Slovenija , Hrvatska i Bosna. Ali, Zapad želi sve...Moraju da smisle kako da ogade Rusima život, da se oni dobrovoljno odreknu ovog dela teritorije, da se recimo, na neki način stvori situacija u kojoj bi se zapadnjaci poneli kao spasioci Srbije, tako da ni Srbi više ne bi hteli sa Rusima. Planiranje detaljne podele Jugoslavije desilo se početkom osamdesetih u Njujorku, u vreme kada je Slobodan već imao lažni identitet....”
“ Tačno čoveče, on je tada radio tamo u banci...” – neko dobacuje ali ja sam u filmu i više ne glumim za druge, samo za sebe. Zaboravljam i Jelenu u ovim trenucima.
“ Lažni identitet je dobio kada je sa dvadeset godina došao u Požarevac. Odande je, po procenama Instituta, trebao da bude čovek koji će vratiti Srbiju tradiciji i time je, naravno, upropastiti. Idealno. Nađena mu je žena, kćerka nekih naših špijuna koji su radili za Engleze za vreme rata. Ona je, takođe, dobro brifovana od strane službe a lažni roditelji su isplaćeni sumom sa šest cifara u nekoj švajcarskoj banci. Napravljena je i bajka o ocu – popu koji se ubio ili slično, ovo što se sada pominje na opozicionim demonstracijama. Kao ne može on da ima lak životni put kao neki američki predsednik, moralo je tu da bude slovenske tragedije... “ Roditelji “ su imali i pravog sina, kome je takođe dat deo novca da bi ćutao. Naknadno je postao i dobar prijatelj sa svojim “ bratom ”... Organizovana su i deca, nisam baš siguran da li su njihova...”
“ Ijao, ćerka je nazvana po pravoj babi , jao super...” – Dejanica, kao tipična žena uvek se prvo brine o imenima dece. Majko mila, koliko je blesavo što poneke žene već u osnovnoj školi daju imena svojoj nerođenoj deci.
“ I ja bih mu bio prijatelj za par stotina hiljada maraka...” – Nemanja, duhoviti.
“ E, ja ne bih i sad ćeš da shvatiš zašto... Osamdeset deveta je bila idealna za početak. Naravno, za sve je napravljena uvertira već 1966. na Brionskom plenumu. DB, Vojna bezbednost, smenjivanja …Bilo je potrebno na svaki mogući način pritisnuti nas, Srbe, da bi se posle, kad dođe vreme, lakše digli …”
“ Pa nama se, za razliku od ostalih, uvek dosta lako dizao….Zato i jesu svi protiv nas. Mi i Crnogorci, najjači jebači... ” – dok ovo izgovara Vukan rukama pokazuje karakterističan pokret “ napred nazad “, pa onda skače i počinje da radi sklekove. Odvraća pažnju, priprost je, ipak smeju se, valjda reda radi.
“ On je, perfektno obučen, vođen željom za osvetom krenuo u dizanje naroda. Albanci u rudniku i Azem Vlasi su savršeno odigrali ulogu za koju su bili, kako je deda govorio, i pretplaćeni. Ali, već je tada Rusima počelo da biva sumnjivo, nisu očekivali to sve što se dešavalo... Eto, toliko znam. Znam i to da mu nikada nisu rekli čiji je sin zapravo. To bi samo ugrozilo njegovu misiju i ne bi mogao da radi to što je želeo...Da uništava, da se sveti, da menja istoriju i geografiju...”
Dušan, kao što sam rekao jedini zna nešto o nečemu ali mi se do tada ne suprotstavlja. Ipak, nije izdržao i pokušava da nađe neku logiku :
“ Vidi, Uroše, ja uopšte ne postavljam pitanje da li je to tačno ali ti mi sada zvučiš kao lik iz one knjige koju si mi dao, počeo sam da je čitam, “ Fukoovo klatno “. Tamo oni nešto kao prave paralelnu istoriju sveta... ? “
U jebote, dobro pitanje, nije glup Dule, mozak mu radi, iako je na stolu, ispred svih njih, šesti litar “ Banatskog rizlinga “. Sad ću da se čupam ponovo, zamenom teza, što zvuči ovako:
“ Dobro pitanje, Duško, lepo si to primetio. Vidiš i tu ima jedna caka. Baš pre dve
godine, kada je ta knjiga izašla kod nas, promocija je rađena sa Predsednikovim portretom iza izdavača i prevodilaca. I to su snimale sve televizije. Dakle, šta nam to govori...” – maestro sam, izbegavam odgovor i uvlačim ih u potpuno drugu priču.
Niko ništa. Ne shvataju. Pa i nema šta da se shvati.
“ Ne razumete. Pa baš je to subverzija. “ Klatno”, ultimativna knjiga teorije zavere ispred NJEGOVOG portreta. To je direktiva, fora je, kao ništa, kao nema veze. A svi znamo da je Eko jedva ostao živ s obzirom na svoju teoriju...Ta knjiga je donekle autobiografska, njegovi najbolji prijatelji su nastradali, baš te godine kada je počeo da je piše...”
“ Da , i ja sam čuo to da je to pisano autobiografski. Ali, pazi, kako je to perfidno, portet, promocija, ccc, majku mu, nikad se toga ne bih setio...”
Crni Dušane, pa i ti si se primio. Izgleda da stvarno niko ne koristi mozak. A i ja sam našao publiku, big dil, ovi svi su i srednje škole jedva završili, kakav Eko, stvarno nisam normalan. Ali, nema veze, cela ta priča deluje uverljivo i nerazumljivo, dakle dovoljno dobro da bude istinito. A Umberto, e pa on bi mi ovo valjda oprostio. Nadam se da su njegovi najbliži dobro.
Stao sam ovde jer mi je bilo pomalo mučno i spavalo mi se. Ipak, dobro sam se zabavljao i krivo mi je što ona nije bila tu da čuje kako sam pametan i maštovit. Uroše, car si – rekao sam sebi , u sebi. Ali, svi kao da su ostali nedojebani i čekali su kraj priče... Vukan, kao radoznalo a glupo dete. Najgora kombinacija.

“ Dobro, ali to, na primer i da je istina, šta tu još može da se desi ? Kao sada Amerikanci moraju nama kao nešto da pomognu, da bi se mi okrenuli i želeli saradnju sa njima. Uroše, brate, mi smo SLOVENI, mi se razumemo sa RUSIMA, Grcima i ostalom pravoslavnom braćom. Nikad pravi Srbin neće poželeti da se zagotivi sa Amerikancima, to je protivprirodni blud...” – nasmejao se sam sebi, valjda je ovo trebala da bude šala. I dalje je sedeo preko puta mene, i dalje je to bio klinč ali sam ja po prvi put osetio da nemam rešenje. Pa ne mogu da predviđam budućnost na osnovu izmišljene priče. Ćorsokak.
Nemanja i Bata su, očigledno inspirisani, zagrljeni skandirali, “ Zvezda Srbija , nikad Jugoslavija “ a Vukan je, ponesen atmosferom i situacijom u kojoj me je matirao, izrecitovao, kroz dva koluta dima, njima u lice, evergrin sa “severa” “..... Zvezda, Zvezda to je srpski tim, Slobodan Milošević ponosi se njim! ” Ovi su ga naravno izvređali, uz povike: komunisto, bando crvena ali je navijačko razumevanje bilo osetno.
Međutim, ja sam nastavio. I ovako me prosralo, hajde da vidim šta bi moglo da se desi da je stvarno istina. Kako bi mi mogli da dođemo u situaciju da smo toliko upropašteni da poželimo da nam Ameri dođu i da ih dočekamo sa zastavicama...Idemo momci - još malo brutalne Ukijeve penetracije:
“ Pa deka je imao par varijanti kada je govorio o tome, a ja ih pričam samo zato što vam svima verujem - i zato što verujem da sve to neće izaći iz ove sobe...Dakle, biće rat, definitivno...već počinje sa Hrvatima a biće i u Bosni.”
Bata, Nemanja i Vukan su histerični. Urlaju, nešto tipa “ Da brate, da koljemo muslimane i ustaše, aleeeeeeee”. Dule ih ućutkuje.
“ Za sve te ratove će biti optužena Srbija jer mi kao imamo porive za osvajanjem i onda će svet verovatno početi da nas kažnjava na neki način...”
“ Ma mogu da nam popuše kurac...” – ponosan je Vukan, a ovo dokazuje da sam ga ponovo naveo na tanak led.
“ Ljudi, spava mi se. Mislim, duga je to priča prepuna detalja. Na kraju će nas Čerčilov sin, naš predsednik, uvesti u oružani sukob sa Amerikancima, što će nam uništiti privredni i vojni potencijal, njegova kobajagi rusofilija i slavofilija će dovesti do toga da nam ogadi pravoslavnu braću kako je vi zovete, i onda “tras! ”, molimo Ameriku da nam ga skinu sa grbače, Rusi se odriču ove uništene teritorije, Ameri uleću sa investicijama i ćao đaci, ceo Balkan njihov, misija ispunjena, majka osvećena, najbolji vojnik CMI5, e jebi ga, njegova sudbina mi nije baš najjasnija...”
Darko Pančev i gol. Svi ćute i bulje. Naređujem pokret za Nemanju, oblačim svoj dugi crni mantil, palim cigaretu Zipom, devojke me gledaju i kao da me žele, Vukan sjeban, u neverici...Opasno je zagrizao. Potpuno je smeten i prati me do vrata.
“ Uki, brate, jeste sve to sranje ali ima nešto u toj priči. Ti znaš šta ja mislim o svemu tome ali ove informacije...Znaš, razmišljam da li smo ćale i ja na pravoj strani...E, i izvini za Jelenu, izvini za sve, nije bilo okej.”
Grli me - bljak.
“ Ma znao sam ja, dobar si ti dečko, obrazovan...Znam da ti ni deda nije bio neinformisan, rekao mi je tata za njega...”
Ovde bi trebalo da dođe do nekog zgotivljenja ili razmene telefona koja vodi u razmenu telesnih tečnosti, prekidam sve to, kažem ćao drustvo i vozim Nemanju kući. Još, pa, 90 sati...Skidam ga i ubacujem u krevet. Zatvaram vrata od njegovog stana i krećem kući. Beograd je lep ujutru, toliko da sam srećan što sam tu. Prepametan sam, talentovan, upisaću se, igraću Koriolana u Narodnom , gostovaću na Dubrovačkim letnjim igrama, intervjui , ludilo...Pitaće me sigurno o mom glumačkom razvoju i neću moći da se ne setim ove večeri, kada sam i ja pokušao da izmaštam paralelnu istoriju i kada su mi moji prijatelji poverovali. I sam sam sebi u trenutku poverovao.

I ti bi mi poverovala, znam. Bilo je još 89 sati do trenutka kada tvoj avion sleće na Surčin. Ne znam da li ćeš ikada saznati šta se desilo, ne znam da li ćeš ikada pročitati ovu priču koju ti šaljem, pokušao sam da do najsitnijih detalja rekonstruišem noć posle koje sam, već dugo vremena, ovde, u planini, sa drugima za koje nisi ni sanjala da su živi...Stigao sam kući misleći o tebi, o prijemnom, smejao sam se... Ispred zgrade je stajao crni džip. Kada sam se osvestio, osetio sam da imam povez oko glave, ali ONI nisu znali da sam budan. Čule su se Motorole, ja se nisam trzao i shvatio sam da se nalazim u nekom prevozu, sećam se zvuka kolovoza... Neko je preko toki – vokija javio: “ Halo,Radović mi treba...Nemanja, gotovo je...vodimo ga, hvala kolega ”. Na radiju je svirala muzika, bilo mi je poznato ali opet nisam bio siguran. To je poslednja pesma koju sam čuo i dobro sam je zapamtio, možda ćeš ti znati šta je u pitanju...Tekst je išao otprilike ovako... Prevodim jer mi engleski više nije dobar kao nekad: «Spalio sam sve sveske. Šta će mi sveske?
Neće mi pomoći da opstanem.Bole me grudi, gore kao peć. Ali me plamen održava u životu” Nikada više nisam čuo muziku. Primetili su da se pomeram i ponovo sam dobio udarac u glavu. Izgubio sam svest. Od tada sam ovde, Jelena. Nema izlaza, očigledno. Ovo je zatvor, kako sam čuo, za koji se ne zna, kao onaj na kome je bio Grof Monte Kristo. Prvi put sam sada došao do papira i olovke, nisam siguran koji je datum i koja je godina. Po mojim proračunima mogao bi biti kraj novembra devedeset pete. Ne znam, Jelena, zašto sam opasan, ovde niko ništa ne govori, nema stražara, kao lavirint... Ostali, od kojih su neki ljudi kojih se po nečemu sećam iz novina, retko razgovaraju sa mnom. Sada, posle, valjda, četiri godine, čuo sam komentar nešto kao “ Mali zna. Zato je tu “. Nisam ništa razumeo. Ne znam šta se događa napolju. Možda je počeo nuklearni rat a mene su ostavili kao biser srpske rase... Često sam pred dilemom : da li psi i mačke sanjaju? Nisam video nijednu životinju godinama. Ja slabo sanjam ali se sećam. Sećam se tebe. Sećam se Beograda. Kada o tome razmišljam lakše mi je, i pomislim: Tako je lepo.

PERINA PRESKRIPCIJA

2008-05-28T20:20:00.003+02:00

AKO VAM JE POTREBAN POSTIZBORNI, TOKPREGOVARAČKI, POLITIČKO LOGIČKI SEDATIV...EVO GA!
PERA LUKOVIĆ, ZA E-NOVINE, MALI DRAMSKI TEKST, YOU TUBE KLIPOVI I REFERENTNE FOTKE.

HITNO NA OVAJ LINK

http://www.e-novine.com/sr/stav/clanak.php?id=14223

BUDUĆNOST JE VEĆ POČELA...

2008-05-24T16:51:00.008+02:00

ili POPUŠIŠ MI KURIR!!

ili MI SMO PEDERI, NAJJAČI SMO, NAJJAČI!

Gnusnu naslovnu stranu Kurira, glasila koje pripada političkoj oligarhiji u nestajanju
( DSS-SRS-DB ), krasi fotografija dva muškarca koji se ljube, uz naslov „Pederi“.
Kao što smo već navikli: homofobija, Kosovo kao srce Srbije, ratna propaganda i veličanje ubica idu uvek u zajedničkom paketu ( setimo se i teksta iz istih novina, sa Eurosonga u Istanbulu, gde je preko cele strane pisalo „Pederbal“ ).
E sad, ko gubi, neka se ljuti. Beograd je ovih dana osvežen ogromnim brojem stranaca, većinom homoseksualaca, koji su došli na najveću evropsku TV priredbu, ako se ne računaju tzv „tekme“. Gosti Evrosonga su veseli, nenametljivi i mislim da se dobro osećaju ovde. I zato treba da smo ponosni, ponajviše na ljude iz policije, koji se trude da sve bude pravi „confluence“, i da se niko ne oseća kao da se nalazi u gradu u kome su, pre par godina, dizelaši i navijači nogama šutirali glave pojedinih učesnika „Gej parade“.

Tokom proba i polufinala videli smo scene koje dokazuju da je Evropa ovde, iako mnogi ne žele da je vide: ljudi koji nose bedževe Hrvatske po Novom Beogradu, dve žene se, obavijene u albansku zastavu, slobodno švrćkaju oko Arene, muškarci se ljube u usta, u holu Sava Centra, Marija Šerifović koja, iako radikalka, dobija veliki aplauz od prisutnih gej-beograđana.
Sam događaj je organizovan skoro perfektno, odeljenja za novinare su odlično opremljena, ketering je izdašan. Ljudi, nismo se osramotili!

A šta je sa pesmama? Mi to vidimo ovako: apsolutni anti-heroj ovog takmičenja biće Elvir Laković Laka ( BiH ). On ima odličnu numeru,genijalan scenski nastup a la filmovi Tima Bartona, i dokazuje da Bosna nije samo etno, Brega i Hari Poter Hari. Ipak, Laka neće pobediti jer je sve to možda malo previše „arty“. Ali, on jeste moralni pobednik, i stranci ga obožavaju ( čak i pevaju „pokušaću da te poljubim a ti se pravi luda“, na nekom lažnom bosanskom jeziku:-)

Dima Bilan pokušava da dokaže da para vrti gde burgija neće, ali, ponekad, ni to ne pomaže. Dima je, inače, Čerkez, velika zvezda u Rusiji, privatno deluje neviđeno napaljeno, a njegov entourage čini grupa plavuša koje kao da su upravo puštene iz Strahinjića Bana.
Numeru "Believe" je napisao Jim Beanz a remiks uradio Timbaland. Cela stvar liči na to da je Dima pitao Jima "Bate, pošto pesma" a onda je usledilo i čuveno "Ma, ko nema plati?"

Verzija pesme koja kruži netom, u sjajnoj Timbalandovoj produkciji, zvuči odlično. Ali, Bilanu sreću kvari to što je on uživo dosta kilav, engleski mu je grozan, nastup je „too gay“ i sve u svemu mislim da će završiti drugi. Takođe, u razgovoru sa mnogim učesnicima shvatili smo da ih Dimin stav neviđeno nervira, pa je konstatovano da mu treba otpevati prošlogodišnji hit Verke Serdučke „I want you to sing – Russia Goodbye“.

Na AGIT POP Ajpodu se, za sada, jedino nalazi turski Mor Ve Otesi, bend iz Ankare, čija je pesma „Deli“ možda nije hit na prvo slušanje, ali se vrlo brzo pelcuje.
Momci su levičari, politički aktivisti i treba ih pogledati na You Tube ( preporučujem linkove koji su sa koncerata, jer na spotovima mogu malo da „povuku“ na Van Gog, zbog stajlinga )
Pesma „Deli“ ( u prevodu znači „Lud“ ) je idealna i za vežbanje lažnog turskog, pa tako refren „po Vuku“ ide otprilike ovako: „Beni bujutul, aglatmajun, sevginiz nerde, ovindunguz... „

Sve u svemu, mučenici iz Kurira mogu samo da se sikiraju. Oni su prošlost, a mi smo osvojili grad!

A ko će da pobedi na Evroviziji? Pa to je lako. Ukrajina.

( osim ako cela Juga ne postane jedna sms avlija, pa Ani Lorak od Lake izgubi u dramatičnom foto-finišu)

Na fotkama: Laka u Njujorku, Mor Ve Otesi u fensi stajlingu

ČEKAJUĆI SUPER-HEROJA

2008-05-21T23:43:00.006+02:00

Dok bioskopskim ekranima besciljno plutaju Tobi Megvajer kao Spajdermen, bezidejni akteri Fantastične četvorke i iskarikirani heroji X-mena, stariji ljubitelji ekranizacija stripova svoje poslednje nade usmerili su ka liku Džokera, koga u nastupajućem nastavku Betmena „The Dark Knight“ tumači pokojni Hit Ledžer.

Predstojeća premijera najnovijeg Betmena obeležena je premistifikovanom aurom dekadentnih osamdesetih, legendarnom replikom „I didn’t ask“, koju prvi Džoker ( Džek Nikolson ) upućuje nacifranoj Džeri Hol, kada mu ona kaže „you look good“, ali i najtežem od svih zadataka za svakog sledećeg čoveka-slepog miša: približavanja kvalitetu koji je isporučio tim Kiton- De Vito- Fajfer- Barton , u delu „Batman returns“ ( tzv. „dvojka“ ).

Uz agresivnu kampanju i all star tim:, Kristijan Bejl ponovo kao Betmen, Hit Ledžer, Majk Kejn, Geri Oldman, Aron Ekhart, Megi Džilenhol a svi pod vođstvom Kristofera Nolana, producenti iz Warner Bros. imaju razloga da pomisle da praznici stižu 18.jula, za kad je zakazana premijera u Severnoj Americi.
Ledžerova tragična smrt sasvim sigurno neće odmoći „hajpu“ koji je stvoren oko novog Betmena, a slogan pod kojim se nastupa ima i malu, ali dovoljnu političku konotaciju: WELCOME TO A WORLD WITHOUT RULES, piše na plakatu, tik iznad Betmena, i solitera u plamenu koji neukusno podseća na WTC...

Ipak, pre nego što Kristijan Bejl ( inače srpski zet, o praznicima posećuje srpsku crkvu u Los Anđelesu ) koji je besprekoran glumac, posvećen poslu, imun na trač rubrike, sve u svemu idealni super-heroj, dakle pre nego što on, takav, ponese šnjur „omiljenog junaka ove sezone“ na horizontu svetluca crveno-zlatno odelo čoveka od čelika ( Iron man ) iz kojeg mu se kezi Robert Dauni mlađi.

Najveći blokbaster u 2008., „Iron Man“ je do sada zaradio skoro pola milijarde dolara, a zanimljiv je ogroman broj pozitivnih tekstova od strane kritičara koji su, uobičajeno, veoma strogi prema žanru „ekranizacija stripova.“ ( Pored prvog Supermena, „Iron“ je verovatno najbolje ocenjen film o super-herojima u istoriji ).

Šta je to ujedinilo plebejce i patricije ?

“Hollywood has unearthed an unlikely weapon of mass destruction: Robert Downey Jr.”, kaže jedna kritika. I to ukratko sumira sve ostale: ovaj film počiva na briljantnom talentu nikada do kraja priznatog, problematičnog glumca R.D.J., ali i na odlično napisanom scenariju po kome je Daunijeva privatna antiherojska aura pomognuta ubitačnim replikama uz puno cirkuske telesne akrobatike, gde je Robert svoj-na-svome.

RDJ je bivši narkoman i alkoholičar koji je godinama posećivao rehabilitacione centre, a poznata je i anegdota kada se probudio u krevetu komšijskog deteta, pogrešivši kuću u kojoj stanuje. Posle raskida sedmogodišnje veze sa Sarom Džesikom Parker ( auuu, da, auuu, grozno, auuu, da ) i nominacije za Oskara ( film “Čaplin”, 1992. ), Daunijeva karijera kreće vrtoglavo nizlaznom linijom. Naravno, narkomanske eskapade mu donose “bad rep” ( loš publicitet ) među rediteljima, pa su i ponude sve slabije i bleđe. Iz tog perioda najbolje ga se sećamo iz divnog spota “I want love” Eltona Džona, u kojem peva dok hoda po praznom holivudskom zamku.

Daunijev povratak je dug i klackav. Angažovanje u seriji “Ali Mekbil” ometeno je još jednom rehabilitacijom, a posle toga, jovonanovo “čist” ukrašava veliki ekran u dva odlična filma “Kiss kiss bang bang” i “Zodiac”.

Zato što je najveći fan R.D.J. van okvira glumčeve najuže familije, urednica ovog bloga, J.DJ. je, od strane redakcije, poslata na projekciju filma “Iron Man”. Evo njenih zabeleški:

Izašla sam iz bioskopa, i slično kao nekad, posle projekcija filmova Brusa Lija u bioskopu 20.10., vikala sam „I am Iron Man.I am Iron Man“. Onda su me odveli.Ovde je sve belo, ali doktori su dobri i daju mi da nešto napišem....

Rečeno mi je da ne kvarim užitak budućim gledaocima, tako da neću pisati ništa o samom filmu. Malo bih se pozabavila komparacijom političke situacije u Srbiji i žitijem Iron Man-a.
Po gledanju filma, shvatila sam da je Srbiji potreban super-heroj, a ovo ostvarenje nam daje savršen recept: heroj je neko ko je pametan ali nedovoljno svestan svoje uloge u društvu. On uživa u blagodetima svoje firme, gaji tesne veze sa državom i pomaže njene poslove. Slučajno, heroj shvata da su poslovi za državu veoma prljavi, zamalo nastrada i odlučuje da se promeni. Zbog svega toga, u svom okruženju nailazi na ogroman otpor, život mu je ugrožen, ali on i dalje želi da učini pravu stvar. Raskida sa svim ostacima svog pređašnjeg ponašanja ( tompusi, avioni, kamioni, qrve, gudra, zlatni satovi...), a tako gubi i zle i koristoljubive prijatelje. Odlučuje da ide do kraja, makar ga to ubilo. Pobeđuje zloće. Svima otkriva istinu o sebi. Ali u tome mu pomaže i jedna jedina dobra vladina agencija, jer je svaka rasformirana i novouspostavljena agencija dobra.
Neka se neko nečega odrekne. Rasformirajmo agenciju. Pobedimo zloće.

CUTTING EDGE

2008-05-18T00:18:00.004+02:00

Dragi čitaoci,

Izvinite. Moramo da razmislimo o svemu. Onda ćemo se ponovo javiti. Evo tema koje, tokom narednih dana, možete slušati na svojim vokmenima, empetrijevima i ajpodima :

1.Iggy Pop - Living on the EDGE of the night

2.Wham! - The EDGE of heaven

3. Bilo šta od U2 live, bitno je da Bono povremeno podvrisne "This is The Edge"

4. Tokio hotel - On the EDGE

5.Stiff Little Fingers - At The EDGE

6. Creed - 6 Feet From The EDGE

7.Aerosmith - Living on the EDGE

8. AC/DC - The razor's EDGE

A zašto se ne podsetiti i filmskih ostvarenja kao što su "The Edge" Lija Tamahorija ili "Briget Jones On The EDGE Of Reason"...

Na fotografiji: Ivica

BAUK

2008-05-07T00:35:00.006+02:00

Među intelektualnim „trendseterima“, ekspertima za temu „kako razmišljati a ostati „in“, jugo je verovatno najomraženija od svih mogućih nostalgija.
Zanimljiv razlog za ovakav stav može se nazreti u činjenici da su pobednici iz Titovog režima, preko svog potomstva, ostali povlašćeni i kasnijim godinama. Ipak, učešće u pokretu koji propagira zaborav perioda 1941.-1980., pruža mogućnost i za brisanje sopstvene, ili uloge predaka u tadašnjem društvu. Poznato je da je većina rokera iz tzv. „novog talasa“ odrasla u totalnoj sigurnosti, mnogi od njih bili su deca vojnih lica, što im je omogućilo dovoljno vremena i novca da organizuju serklove u kojima su stvarani popularni bendovi. Umetnost i kultura jesu hobi povlašćenih. Oni koji to nisu, moraju da rade, zarađuju ili studiraju bolje naplativije fakultete od FDU ili FLU ili škole života. Sa druge strane, mnogi disidenti ili marginalizovani u socijalizmu, od svojih su protivnih stavova stvorili vrednu monetu , što kroz novorođeno-nacionalističke institucije u „godinama raspleta“ ili kroz širenje građanske misli u zemlji i inostranstvu tokom devedesetih.

Za reviziju prošlosti, period u kome živimo je idealan . Posleratna Jugoslavija i simboli antifašističke borbe, u Srbiji se odbacuju uvek uz jednu rečenicu kojom se potencijalnom sagovorniku osporava pravo na dilemu. Ako se pomene npr. „Tito“ sledi replika „Goli otok“, a ako se pomene npr. „Sava Kovačević“, besni sagovornik će odbrusiti „Ludak koji je ubio 38 (!?) članova svoje porodice“.
Naravno da objektivnog pristupa ne može biti ako se „van snage“ stavi jedan ogromni period domaće istorije.

O svemu ovome na jasan a opet dovoljno analitičan način, govori dr Dragan Đukanović, u tekstu ANTIFAŠIZAM NA TLU BIVŠE JUGOSLAVIJE : KRIZA I OSPORAVANJE
koji je objavljen u knjizi "Nacija kao problem ili rešenje / Istorijski revizionizam u Srbiji".
Ovo izdanje novosadskog omladinskog centra CK13 urađeno je u saradnji sa sjajnim kuda.org, a sve ove organizacije su u najtešnjoj vezi sa vojvođanskim Muzejom savremene umetnosti, i čine nukleus nove, moderne, liberalne misli u Srbiji.
( o ostalim knjigama ove ekipe ljudi biće posvećen poseban tekst )

Dakle, Đukanović svoj tekst počinje činjenicama: u II sv.ratu poginulo je oko 300.000 partizana, a više od 400.000 je ranjeno. Ovaj antifašistički pokret stajao je protiv stvaranja dve grandomanske, nacionalne države: Velike Srbije i Velike Hrvatske.
Ističe se da je antifašizam i njeove tekovine u Evropi duboko poštuju, dok se, što je primetno najviše u Srbiji ( prim.ur.), ovdašnji antifašizam marginalizuje ignoriše ili potpuno negira.
Nacionalistički diskurs jeste onaj u kome se, u svakoj od ex-YU zemalja, osuđuje „tuđ kolaboracionizam“ ali i besmisleno, prenebregava sopstvena uloga u periodu kada su pojedini narodi poslednji put u svojoj istoriji bili na „pravoj strani“.

Vratimo se na početak teksta: vrline NOB-a osporavaju se na osnovu ličnih ili političkih zahteva istorije. To se zove pseudoistorija i stvara se na osnovu personalnih animoziteta, mitova i na nenaučnom pristupu istoriji.
Kako kaže Aleksej Kašjuhas u svom tekstu "Istorijski revizionizam kao pseudoistorija" iz pomenute knjige, ovakav „spining“ istorije može se načiniti na nekoliko načina: koncentracijom na slabe tačke unutar istorijskog znanja, bez da se mnogo ističe sopstvena pozicija
( kaže se: Sava je zlikovac, ne kaže se : a moj deda je bio četnik ili pre rata smo imali sedam stanova, a posle rata nam je ostao samo jedan ), zloupotrebljavaju se greške u istorijskim navodima ( Tito je mrzeo Srbe ), obilno se koriste odlomci i citati van konteksta, naučne debate o određenom fenomenu skreću se na temu da li fenomen uopšte postoji, dokazima se pristupa selektivno ( privredni razvoj SFRJ je manje bitan od "rurbanizacije" tj. poseljačivanja gradova ), ignoriše se poznato ( partizani su oslobodili zemlju od Nemaca, Tito je odbacio rusku dominaciju ) a fokusira na manje poznato
( Sava je ubio svoju porodicu, partizani su terorisali „visoko-plafonske“ građane ) i na kraju, ovi se podaci onda predstavljaju kao strogo naučni, neutralni i objektivni, često upotrebljavajući naučni žargon, akademske titule i drugo.

Lažno sećanje, ili nedovoljna, dakle nenaučna „objektivnost“ rađaju nove polazne osnove za konflikte.

Jugonostalgija, ili nepristrasna evaluacija dela Josipa Broza spinovane su, ponajviše u srpskim intelektualnim krugovima, u domen psihološkog poremećaja ili nepojamnog kiča. Žal za mlados’, kosmati alkosi koji kukaju nad neprežaljenom gitarom i logorskom vatrom u Kuparima, jadnoća kupovanja „levisica“ u Komisionu...sve ovo su nametnuti simboli koji odlikuju potencijalnog jugonostalgičara.
Takođe, postoji i ovdašnji prezir ka recimo Azri ili „novom primitivizmu“, dok se sa druge strane glorifikuju beogradski bendovi, prvenstveno Idoli ( koji su, kao što znamo,umetničkim kontekstualizovanjem pravoslavne i nacionalističke ikonografije upravo bili nukleus za različite pseudoumetničke projekte naci i nacionalne estetike tokom 90-tih) ili nategnuta i pretenciozna Ekaterina Velika, o kojima se novinari retko kritički izjašnjavaju, prvenstveno iz poštovanja prema prerano preminulim članovima.

Zbog svega navedenog, veoma je intesantan pokušaj koji ovih dana zabavlja glavni grad, gde dvojica mladih, afirmisanim profesionalaca organizuju „Yu wave dernek“, večernju zabavu na kojoj se isključivo sluša muzika koja je u bivšoj državi smatrana za najniži nivo neukusa.
Crvena jabuka u pank obradi, drugi, nekomercijalni album Plavog orkestra, grozote poput Alise, Kerbera ili Osmog putnika ili poslastice u vidu Heroja, Divljih anđela i Bezobrazno zeleno,prvi put mogu da se čuju sa zvučnika koji se ne nalazi u autobusu na liniji Beograd-Unutrašnjost.

„Akumulacija intelektualne bede“ i jednoglasje u medijima koji diktiraju parametre visoke kulture dovelo je do okretanja glave ka, a ne od tabua. Ova žurka postala je „guilty pleasure“ za sve one koji su godinama, preko novina i rok-kritičara, ubeđivani da ne treba da veruju da u muzici postoji bilo šta drugo osim Discipline Kičme.
I zato, kada Saša Lošić otpeva prvi stih sa albuma Smrt fašizmu, u kome kaže „Sjećaš li se draga kraljevića Petra, ostavio zemlju na nogama od vjetra“, tabu se samo udvostručuje.
Zamišljena zajednica koja nameće pravila pogleda na istoriju i zakone dobrog ukusa, postaje nešto što je spolja, dok „uživaoci unutra“ za tu zajednicu, jesu poštovaoci lošeg ritma, apologete zlog komuno - režima ili intelektualno posrnuli sektaši kič estetike, sve ono što je kobajagi krasilo Idole, a čime se, kako je vreme pokazalo, mogao podičiti jedino veliki Lajbah.

A onima koji misle da prethodnih 20 godina relativizacije i osporavanja vrlina antifašizma u Srba nema veze sa predstojećim izborima, šaljemo poučni citat Džorža Orvela "Ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost. Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost."

TAJNA SRPSKE SFINGE

2008-04-28T14:04:00.004+02:00

ili Briši briši suze s lica, ja sam tvoja uskršnja poslanica...

Ako je, kako kažu neke verzije, Nešung proročište ( Nechung Oracle ) koje je 1959. savetovalo Dalaj Lamu da napusti Tibet, bilo instruirano od strane CIA, onda su sve istorijske onostrane poruke podložne sumnjama: Mojsijev grm, Isusov lav, Arturov gral, poreklo crnog kamena, vizije Alena Čumaka...Sva zvanična mitologija je tu da se preispita...

A šta ako je car Lazar radio za Turke?

Pa je njegov zadatak bio da se žrtvuje svo plemstvo, tako što će plemići, nekom zapaljivom retorikom, zaboraviti kako su nemoćni pred nadmoćnim Turcima. Deo dila se, naravno, sastoji u tome da Laza preživi i u svojstvu zaštićenog saučesnika, u blaženoj anonimnosti puši nargile u svom privatnom haremu, somewhere on the outskirts of Ottoman Empire.
Jer ako je car odlučio da u samouništavajućem činu žrtvuje sve što u tom trenutku valja u njegovom carstvu, tu nešto debelo nije normalno.
I onda se pitamo zašto? Šta će to časnom Lazaru? Možda su ga svi nervirali, možda su mu dugovali pare, možda ih je zezao...Ili se, zamisli sad ovo, primio na Islam.

„U januaru zime gospodnje 1389. na dvor Hrebeljanovića stiže glasnik. Sneg mu je prekrivao svaku stopu, pa stope više ne behu stope, već sneg koji prekriva svaku stopu. Glasnik otrese i poslednju pomisao na zeleno, koje je ostavio iza sebe, pa isisa poslednje oko iz poslednje pileće glave što ih je nosio u torbi od kravlje kože, od tela jedne posebne krave, koja se kožom zove ali se, posle pada Vizantije, raspada od tuge neumrlog goveda....“

( Fast forward : Turski glasnik, Muratov kum, zvani Kurat, dolazi kod Laze. Upoznaju se. Večera, piće, vino, rakiica, ovo, ono...Kurat počinje da objašnjava doktrinu islamske religije. Car pomahnita, kao „nećeš ti mene u mojoj kući da zračiš, sektašu bolesni“. Izbaci glasnika na sneg. Glasnik ugine na putu nazad. Ali, na dvoru su ostale knjige. I malo, po malo, tako do prvog juna, Laza u tajnosti čitucka za Srbe posebno preveden Kuran. Posebno mu se dopadne onaj deo sa odlaskom u raj i devicama...Mada, Srbin je to. Raj je raj, ali daj ti meni prvo malo šator i nargile, na carstvu zemaljskom.
Cimne Murata, naprave dil, iste godine u julu, u Ravanicu pošalju neko fejk telo...)

Kad se manemo sprdanja sa Pavićem, i pogledamo u srce tame, vidimo da nas tamo čeka v.d. Patrijarha, don Amfilohije, sa novim hitovima: njihovo udruženje poručuje,
( a sluša ih većina, jer je danas pravoslavaca više nego što je bilo komunista
četres’ devete ), da se treba držati kosovskog zaveta. Pa što onda otvoreno ne podrže Koštunicu na izborima, nego ovako migolje, k’o pusiji.( od engl. pussy, pa u množini ). Kažu oni još „svojim radom i čestitim življenjem zaslužimo i sačuvamo pred Bogom Kosovo i Metohiju”.
Da li se to odnosi i na deo Kosova na kome žive Albanci? Da Srbi treba da budu OK prema Albancima, pa će bog da ih u sledećem izvlačenju nagradi nekom kul rezolucijom u UN? Sve je potpuno zagonetno.

Dajte ljudi, šta je taj zavet, anyway, kad se prevede na danas i ođe?
Poznavajući opus potpisanih, možemo samo da pogađamo:
a ) pobiti sve Šiptare b ) dozvoliti da Šiptari pobiju Srbe, pa to proglasiti pobedom
c ) utvrditi da li su Šiptari za SPC ono što su Turci bili za Lazara onomad
d ) pimpovati Pahomiju mališane
Nema dobitne kombinacije. Niko da kaže KONKRETNO šta znači „držati se zaveta“...I’ve made it through the wilderness, somehow I made it through... i ostala je samo jedna dilema. Šta je zavet?
Neuhvatljiv, neizreciv, nesaglediv, nenadjebiv. Šta je? Amfi, reci, plizimo te sa šlagom.

Pre par godina, magazin Foreign policy napravio je anketu među vodećim svetskim intelektualcima, o tome šta su najopasnije svetske ideje. Lista „The World’s Most Dangerous Ideas“ izgleda ovako: War on evil ( kao “evil” se označava islamski terorizam ), Business as usual at the U.N., Transhumanism, Free money, Undermining free will, Spreading democracy, Religious intolerance i Hating America.
Nezvaničnu, ali ključnu srpsku politiku vode oni koji veruju u barem pet,od osam navedenih ideja.
U prethodnom tekstu pominjali smo fascinaciju likom i delom kneza Pavla, pa se u skladu sa uskršnjom poslanicom i nedokučivom porukom, pitamo: ako ste voleli Pavla, šta imate protiv Vuka Brankovića?

ZBOG SIRA I KROMPIRA

2008-04-16T01:21:00.003+02:00

Suprotno popularnom uverenju – ne vole svi isto. Na primer, kad je u pitanju hrana, mnogi posetioci dorćolskih restauracija će izjaviti: „Ostrige, biftek, šampanjac, jagode, San Pjer, japanska otrovna riba, od voća samo kumkvat, odličan je i dimljeni sir koji sam probao-la kod Titikake, jastog...ali samo ako je spremljen tu i tu...“ i tome slično.

Jedan se naš sugrađanin ovih dana vratio u Beograd, pa postavlja pitanje : „Koji je qrac ovim ljudima? U svim kafanama, u svim jelovnicima dokaz nivoa je hebena RUKOLA. Svuda rukola sa ovim, sa onim...Kao možemo da ne potpišemo SSP, ali MORAMO da jedemo rukolu!“Naš sugrađanin je takođe zgrožen i time što je sad svako „iz neke priče“ ...Ili kako kažu batice „zreo sam za jednu zdravu priču“ što je u prevodu, iz osamdesetih, „smirio se, izaš’o na taksi“...

No, vratimo se sad jednoj ludačkoj priči, o hrani je reč.

Palamuđenje o kulinarskim veštinama i dobrim restoranima zauzima veliki deo svakog gradskog razgovora. Najdosadniji su upravo oni delovi kada se akteri prisećaju svojih putovanja, daju detaljan opis restorana, muzike i atmosfere, da bi se posle pola sata stiglo do menija, pa onda podrobno, plus i koje vino, i koliki ceh. Aman, zaman. Ne zanima me. Ne zanima me šta ste gde jeli, i koliko platili, osim ako ne planiram da odem u neki grad, pa pravim anketu da se poštedim lutanja. Ne hvališite se svojim gastronomskim eskapadama – dosadno je ali i neuviđavno. Možda sa vama sedi neko ko nikada nigde nije putovao, i biće mu samo još gore. Ako hoćeš, napiši i objavi na netu, na forumima ili slično...Pa kad neko putuje, može da gugluje i da pročita savet.

Naravno, moralna pouka nije tema ovog teksta. Niti, ne do bog, moj gastronomski ukus, za neke neukus, koji se od gastro-snobizma sopstvenih roditelja,tinejdžerskog foliranja a la „ta(r)tar u Franšu“, svakakvih eksperimentisanja na raznim putovanjima, sveo na neiskompleksiran pogled u sopstveni prehrambeni afinitet. Ove reči ispisuje vernik svetog trojstva po kojem je Otac - Pizza, Sin – Burek a Sveti duh – McDonald’s. I tačka.A da se odužim i svom starozavetnom uporištu, napisaću i da Jehova, taj zagonetni bog čije je ime tajna, na mojoj trpezi predstavlja najmističniji dvojac : krompir, sa korom, prepečen u rerni, a u koji se, kad je gotov, udrobi slaniji mladi sir. Amin.

Zašto je krompir sa sirom tako mističan? Zato što kombinacija „vrsta sira i vrsta krompira“ mora da bude prava, što se ne dešava tek tako. To je već pijačna Kabala.

Agit Pop je jedan od prvih pisao o fenomenu Facebook. Online magazini daleko efikasnije i zanimljivije prate šta se u svetu događa, jer, evo, tek se ovih dana u „ženskastim“ časopisima otkriva „fejsbuk Amerika“. Iako su pojedini teoretičari sajber spejsa prognozirali brzo zasićenje, u Srbiji je sve više onih koji se uključuju na FB, a samim tim i sve sve više potpuno bizarnih grupa(cija).

Jedna od najluđih svakako je „GDE JE SIR U MOJOJ KIFLICI SA SIROM“, grupa posvećena lamentiranju nad pojedinim pekarama koje, kako dizelaši kažu, „fušere sa prilozima“, u prevodu, ne stavljaju dovoljno nadeva u svoje punjene proizvode. Ova ideja privlači pažnju svakog, na serbske camp pojave nabaždarenog mozga, ali navodi i na razmišljanje o prilozima. Loših se ne sećam, ali ima jedan dobar: bavarska rolnica u pekari AeN preko puta Taša. Sjajno pecivo, divan sir, preporučujem.

Druga ekipa, kojoj šaljemo pozdrav, formirala je grupu „Slobodan Jovanović Cicko“. To je, koliko se razume iz tamo objavljenog, profesor biologije u jednoj gradskoj srednjoj školi, čije provale i fore bivši učenici rado prepričavaju, a postavljena su i dva videa, na kojima svi mogu videti gosn. Jovanovića. Genijalno.

Treće, mada ne manje zanimljivo, je DRUŠTVO ONIH KOJI MRZE MEŠANJE REČI JE L’ i JER i ima čak 1200 članova.

Vraćamo se na gradske ulice: Brankova, na primer. Nikome ne bi palo na pamet da upravo u Brankovoj postoje čak dve knjižare u kojoj se mogu naći raritetne knjige, po sramotno niskim cenama. Naš plen: Petrović, Marksizam i književnost I i II, Fokner: Nepobeđeni,Giljen : Književnost kao sistem, Špengler: Propast Zapada itd. Poseban trenutak predstavljalo je skidanje prašine sa primerka „Hrvatskog fausta“ Slobodana Šnajdera, najveće drame napisane na jeziku kojim govorimo, o čijoj će se nad-vremenskoj snazi i važnosti tek pisati. Sve zajedno, cena za desetak naslova bila je oko 3500 dinara.Zanimljivo je da Marks i sve u vezi sa njim ne prelazi 300 dinara po knjizi ( zato što je u Srbiji, zbog ranijeg zamora materijalom, on veoma out ) dok se Hana Arent drži na 1200 ( liberalno-levičarski super-šik ).Moda ima diktat, čak i među knjižarima.

Ništa o politici, dok ne prođu izbori. Aktivno političko angažovanje urednice ovog magazina, koja je kandidat za poslanika na odborničkim listama jedne partije, znači da nećemo uzurpirati Agit-Pop u cilju Agit-Propa. Do sada je, u više od tri stotine tekstova, napisano sasvim dovoljno, publici ne mora da se gura prst u oko, ne bi li uočila evidentno.

Kako smo pomenuli Šnajdera, završićemo ovaj tekst jednim citatom, iz govora koji je ovaj veliki umetnik održao 1988., povodom tridesetogodišnjice osnivanja JDP. Za ovakav kraj, postoji još jedan razlog-pokušava se, i danas, kao i prethodnih godina, izjednačiti komunizam i fašizam, partizani i četnici, mnogi nekadašnji fanovi Ljotića i Nedića uvaljuju se, kao životinje, u mirišljavu mrcinu levičarenja i lažu novostečenim parfemom. Najgledanija predstava tokom devedesetih godina prošlog veka upravo je bila ona o dilemi rat ili pakt, „Knez Pavle“ JDP-a, koju je videlo preko 42.000 ljudi. Fini Beograd je saosećao sa Selenićevim Pavlom, koga je mučila dilema da li da spasi sopstveni narod, ali nigde nije bilo dileme da li je narod želeo da bude „spasen“. Ima onih koji su i onda i sada znali da ovakva dilema ne postoji. Šnajder kritikuje komunizam boraca koji su postali pobednici, ali ne komunizam boraca. Razlika je suštinska i dramatična.

„Dakle, drama Hrvatski Faust naročito ne u Ciullijevoj režiji ( Roberto Ćuli, prim.aut ) ne povlači znak jednakosti između fašizma i komunizma. Fašizam je čak, čulno, da ne može biti jasnije, prikazan kao Missgeburt, kao pobačaj. U tom je smislu on, kako bi Hegel rekao, čak i po svojim najvišim određenjima za nas prošlost. Što ne znači da je u historijskom smislu posve likvidiran. Komunizam pak, u trenutku kad se skrutnuo u državu,u za se teškom trenutku kada su borci postali pobednici, postao ideologija koja je, kao što svi znamo, došao u teatar sa ideološkom narudžbom...Komunizam se izmaknuo u čežnju i jako se prepao svojih prvih historijskih izvedbi, koje su naravno tek kvazikomunističke.Vaše je kazalište – Jugoslovensko dramsko pozorište-nastalo u jednom nama današnjima već neobično doba kad je još bilo moguće dekret ispuniti čežnjom.Danas, naprotiv, na jednu vrlo jednostavnu i, čini mi se, elementarnu čežnju – da živimo zajedno, žele ovjesiti što je moguće više dekreta..."

POGLEDI NA SEKS, SMRT I NOKAUT

2008-04-03T17:20:00.008+02:00

Seks prodaje, jedan je od zakona advertajzinga. If it bleeds, it leads, prvi je princip modernog novinarstva, posebno u elektronskim medijima.
Mera u kojoj je čovečanstvo fascinirano seksom i tragedijama, dokaz je neobične veze između erosa i tanatosa, dakle kohezije i destrukcije, o čemu je Sigmund Frojd pisao još 1922.
Pogled kojim mali Džim Morison posmatra saobraćajnu nesreću i izginule Indijance
( film The Doors, Olivera Stouna ), na planu racionalnog, pogled je voajera, zadovoljnog što se nesreća dogodila nekom drugom, dok nesvesno, oko ne može da se okrene od smrti, jer je ništavilo ono mesto kome želimo da se vratimo. I otuda nam smrtni nagon, ljubav prema avanturama, padobranima, brzoj vožnji, rolerkosterima, heroinu, sadizmu, mazohizmu ili seksu bez zaštite.
Ipak, od kolevke pa do groba, treba nešto i raditi.
Karl Marks je još u svom maturskom radu, iz 1835., istakao da niko ne može biti zaista veliki čovek ako stvara samo za sebe.
Sto sedamsedet i tri godine kasnije, društveni angažman imperativ je svakoga u srpskom društvu od IQ 17 do IQ 170. Na ovaj ili onaj način, i mlado i staro, poseduje svest o društvenim odnosima i političkom trenutku. Mnogi mladi glasaju za radikale, a tako se i ponašaju, što smo mogli da vidimo tokom post-mitingaškog razvaljivanja grada. LDP se svojom novom kampanjom fokusira upravo na tek stasale glasače, u želji da zadobije nove pristalice među populacijom od 18 do 25 godina. Demokratska stranka, navodno, stoji iza organizacije „Evropa nema alternativu“, čije akcije veoma podsećaju na doba Otpora.
Radikali i G17+ koriste Knez Mihajlovu ulicu kao poligon za merenje kreativnosti svojih podmladaka, što je ok, jer svi mladi vole da se ponove u Zari ili Springfildu, a griža savesti zbog još jedne kupljene krpe najbolje se odagnava sa pet minuta promišljanja politike kroz letak tutnut u ruke. ( Za one malo sofisticiranije, tu je uvek Orka sa svojim štandom, pa ako je bačeno 5000 dinara na ’aljinicu, možemo pomoći kucama sa 100 dindži, nije smak sveta ). Prevelika opsednutost bilo kakvim društveno-korisnim radom za motiv uvek ima niže pobude, koje mnogi ne žele da otkriju u sebi, pa su nam psihijatri uskraćeni za jedan deo novca koji i njima pripada.

Veliki brat je otvorio veliku priču o seksu. Posle tragičnog kraja prošle sezone VB, u kojoj je dominirao Tanatos, ovaj put sve je prštalo od Erosa. Ajs je rekao da voli žene samo ako ih plati, Bičarka je izjavila da Ajs voli da liže, Vikler je vaćario Mašu, onda se žvalavio sa Kajom, Milić je imao nestašne snove sa Mimi, a Era je prevazišao sve u svojoj posvećenosti Slađi, izjavivši da bi rado pio njen urin, jer je „ sve njeno slatko“.
Erina žena je poručila kako je on spreman za Lazu Lazarevića ( bolnica za duševno obolele ). I tako je probijen još jedan moralni kordon u srpskim medijima. Neko će reći da je počelo potpuno srozavanje, dok je za nas bolja reč demaskiranje.

Tanatos opet, tavori u mračnoj utrobi dva turobna medija, NIN-a i RTS-a :
Tijanić u svojoj kancelariji ima plakat sa sopstvenim likom na kome piše „Kurčevito“, pa je njegov „vaspitni šamar“ samo nastavak onoga što ga svaki dan gleda sa zida, sam sebe podsećajući da mora da bude kurčevit, jer jedino tako može da ostane ljubimac Tadića, Koštunice i Nikolića. Zašto? E, i to je pitanje za stručnjake. Zbog čega je vladajućoj strukturi potreban baš takav direktor javnog servisa? Zašto ne angažuju nekoga ko ume da napravi dobru televiziju, koja bi bila rado gledana i van najjužnijih delova Srbije ili domaćinstava koji ne poseduju kablovsku? Zašto na to mesto ne postave nekoga čije ime, kroz zube, građani neće pominjati svaki put kad moraju da plate pretplatu za nešto što ne gledaju i preziru iz dna duše? Zašto Tijanić ne postane šef obezbeđenja RTS, a na njegovo mesto ne dođe bilo ko drugi ( možda sadašnji šef obezbeđenja, ma sigurna sam da je i njemu "Žikina šarenica" dno života ). Televizija koja se plaća mora da edukuje. Ali ne samo o starosti svakog kamenčića na tlu LDK ( lažna država Kosovo ), već mora da nameće ukus. Neko ko nema ukusa, neko ko je kič sam po sebi, i svojoj skandaloznoj političkoj karijeri, punoj udvorištva najgorima i vređanjima najboljih, ne treba da odlučuje o sadržaju. Takav neko treba da se taba, kurčevito, po sudovima, ringovima,da snimi Roki šesti deo, ili slično.
A KNIN je, u duhu početka predizbornog meča, ovih dana objavio tekst o "staroj, dobroj" redakciji Pogleda, istakavši sve one perjanice levice koje su nekada pisale za ovaj časopis. U posebnom tekstu, pod naslovom „Nikola je bio najbolji“ pomenuto je angažovanje dr.Nikole Samardžića o čemu je već pisala NSFM ( nova srpska fašistička misao ) na svom sajtu. Transkripti tekstova koje je Samardžić objavljivao u Pogledima prvi put su, podsetiću, objavljeni na jednom od formuma LDP, a Samardžić na ovu temu, za Peščanik, kaže:
„ Ja pre 15 godina nisam mislio kao što mislim danas i ja se toga stidim. Ja se ne kandidujem za javne funkcije, jer smatram da nije prošlo dovoljno vremena. To treba da bude pravo i obaveza generacije koja dolazi iza mene. Pokušavam da pomognem ljudima, da im kažem da nije strašno preskočiti neku fazu svog mišljenja i promeniti se. Ljudsko znanje se razvija, Karl Poper je u Bedi istoricizma ukazivao da mi na osnovu poznavanja prošlosti ne možemo saznati budućnost, jer ne možemo predvideti na koji način će se razvijati naše buduće znanje. To je jedna od osnova liberalnog mišljenja, mi ne znamo šta ćemo misliti sutra, ali je potrebno da se suočimo sa našim bivšim načinom mišljenja zbog kojeg smo počinili određene greške. I ako ih ponovimo, one se neće ponoviti u istom obliku i ispašće smešne, kao i čitava ova politika koju Srbija nakon 1999. vodi prema Kosovu.”

Poređenje između „slučaja Pogledi“ i „slučaja šamar“ se nameće: „javnost“ koju zapravo čini skup medija pod kontrolom države i njene bezbednosti, olako prelazi preko Tijanićevih višegodišnjih fekalija - šurovanja sa Karićem, Mirom Marković, napadanjem Đinđića, histeričnim ponašanjem u studiju sa Radmilom Hrustanović...ali se zato nekoliko tekstova od pre 15 godina, koje su pisali predstavnici tzv. drugačije Srbije, ne opraštaju, i nad njima se seiri unedogled. Činjenica da se neko javno stidi nekih delova sopstvene prošlosti, za mind-frame testosteronskih, kurčevitih Srba je van diskusije. I zašto bi se stideli? Vladaju svim medijima, a samim tim i stavovima tuplje većine, mali ljudi u televizoru se pomeraju u njihovom ritmu, plavuše govore ono što oni sastave...što ide do tačke da nam zastrašujući lik, koji izgleda kao upravnica konc logora, sugestivno poručuje kako „moramo čitati Politiku“. Japanski horor u kombinaciji sa Orvelom. Spooky...

Vraćamo se seksu: ovih dana se vodi i specijalni rat između takmaca na političkoj sceni. Cilj je diskreditacija protivnika kroz plasiranje informacija o tome ko je sa kim u kres-šemi, ko se zbog koga razvodi, i čija je pozicija uslovljena dopunskim radom u državničkim posteljinama...Ovaj rat je rovovsko-gerilski, dakle ne ide kroz „žute strane“ već po kuloarima, žurkama i prijemima a postiže se manje od nule. Zemlju sperme i krvi ništa ne može iznenaditi. Osim da neko napreduje bez kresanja , ili da se neko stidi nečega što je davno izjavio ili napisao.

OTIŠO! ILI GDE ĆEŠ BITI KADA BUDEM NIKO...?

2008-03-21T20:13:00.004+01:00

A da je došlo vreme za veliko majsko spremanje u gradskim institucijama kulture, dokazuje i organizacioni svinjac koji prati gostovanje slovenačkog filozofa Slavoja Žižeka u Dvorani kulturnog centra Beograda.
Agit Pop je najavio ovaj značajan događaj, a ono što je od samog početka nejasno je zašto se Žižek pojavljuje u tako maloj sali kakav je DKC?
Pretpostavljam da je u pitanju sindrom-bolje da deluje prepunjeno nego srednje puno, o čemu se uči u svakoj PR školi.
Anyway, emailovi koji su stizali od organizatora su navodili da se „karte za predavanje Slavoja Žižeka mogu podići na blagajni DKC, u petak 21.marta od 16h“. Kao poštena građanka, u petnaest minuta do 16h, ispred blagajne DKC srećem još jednog poštenog građanina, Dimitrija Vojnova.
Na staklu, zalepljeno isto ono obaveštenje „karte za predavanje mogu se podići od 16h“ ali je, preko 16h neko je hemijskom olovkom nažvrljao 14h, a ispod dopisao PODELJENE SU!.
Zbunjeni, Vojnov i ja pokušavamo da kontaktiramo nekoga od organizatora, koji se, prirodno, ne javljaju na telefon.
Negativno inspirisani, a dok Dragan Vojnov čeka u kolima na mestu gde ga milicija može globiti za 2000 din, pokušavamo da rekonstruišemo ovu notornu glupost koju su nam „dovodioci Žižeka“ priredili:
Dakle, karte su počele da se dele u 14h, umesto u 16h. Za to nije znao niko, osim guzonja iz Sekretarijata za kulturu,bratskih institucija i vipova. Onda su svi ti sekretarijati i ministarstva poslali svoje amaline da im na noge donesu karte, to je trajalo do 14:15, pa je blagajna zatvorena.

Zašto su ljudi uopšte i pozivani? Nije poenta u onima koji mogu da se snađu, ovo pišem u ime nekih studenata filozofije ili sociologije koji su nasamareni, bez izvinjenja. Videla sam ih, kako stoje ispred blagajne, malo su opsovali, ali deluje kao da su već navikli da ih država i njihovi „kulturnjaci“, koji su prekjuče čuli za Žižeka, ponižavaju kako god stignu.
Ne znam kako vladajuća gradska koalicija planira da nastavi da vlada. Neko će reći da su važniji mostovi, parkinzi, parkovi, od nekakvih tribina i predavanja...mada. Koliko znam, svaki glas se računa, svaki od klinaca koji su popili ispalu će sigurno porazmisliti o tome koga zaokružuju na lokalnim izborima. Ako nije jasno, evo mi ćemo reći: institucije kulture u gradu vode pretežno kadrovi DS. Pa vi vidite šta ćete.
Oni će se prisetiti ovakvih primedbi tek onda kada odu, i kada nastave da „budu niko“, što su bili pre funkcija.
Možda će sutra i članovi „tajnog udruženja koji su znali da se karte dele od 14h“ na vratima pročitati obaveštenje OTIŠO!, ako retardirani organizatori odluče da, na primer, pomere predavanje sa 12h na 10h, za šta će,naravno znati samo članovi još tajnijeg udruženja...

Što se Žižeka tiče, bilo bi super on sazna za ovo, jer se i sam bavi pitanjem šta je to što definiše Balkan. Granice Balkana mapira ignorisanje običnog čoveka, nemar vlasti prema građanima je „crvena linija“ ( copyright by BoTa ).
Gde je Balkan?- pita Žižek. Srbija je Kosovo- odgovara Agit Pop.

NOW, IMAGINE SHE'S SERBIAN

2008-03-11T23:26:00.011+01:00

Čovek je, od samog početka civilizacije, postao sposoban da uvidi događaj i njegov efekat. Dakle, dogodilo se X, i posle toga sledi Y i Z. Ovo je osnova na kojoj se temelji zapadno učenje filozofije istorije.
Da bi se donekle sagledalo “stanje nacije”, u ovom slučaju srpske, setimo se filma Džoela Šumahera “A time to kill”:
Podsećamo, Metju Mek Konahi tumači lik advokata koji brani oca crne devojčice silovane od strane grupe belih mladića koji su oslobođeni od optužbe, što navodi oca da “uzme pravdu u svoje ruke”.
Suđenje se odvija na jugu, gde su crnci predstavljeni kao građani drugog reda, a u skladu sa tim porota je bela i ostrašćena. “Završna reč”, posle koje Mek Konahi dobija slučaj, koncipirana je veoma zanimljivo: advokat do detalja opisuje zlostavljanje devojčice, sugestivno se obraća poroti, i na samom kraju kaže: I want you to picture...that little girl...Now, imagine she's white.

Danas u Srbiji nema empatije, dakle identifikacije sa patnjama nekog drugog, ali ni svesti o uzroku i posledicama. Nema ni tolerancije za preispitivanja. Opasnost po sve koji su drugačiji, počela je kad i pumpanje ex-YU nacionalizama, a svoje ovdašnje korene ima u nikada do kraja razjašnjenom slučaju Martinović, pa knjizi Magnum Crimen, memorandumu SANU, pojavi Slobodana Miloševića i svemu što je usledilo. Da smo srpski geografski prostor posmatrali sa neke druge planete, tok razvoja političke situacije mogao je biti lako predvidiv – sa jedne strane su Albanci: organizovana iredenta, jasna politička ideja, jak lobi u najjačoj svetskoj sili. Sa druge strane Srbi: potpaljivači ratova, gubitnici ratova, oni od kojih se beži, idejno rasplinuti,očajan lobi i još gori imidž. Albanci vode rat protiv Miloševića i dobijaju ga. Srbi vode rat protiv Miloševića i gube ga. Milošević je u Srbiji danas življi nego ikada. Njegov legat je suština politike DSS i SRS.

“Ti nisi Srbin” i “Ti si ne-srbin” nisu iste izjave. Živimo u državi čiji je ustav nacionalni,pa ova filozofska razlika može postati povod problema za građanina. Atmosferu linča, koja je možda još više atmosfera Dejvida Linča, stvaraju muškarci koji ne umeju da prihvate poraze, čak iako ti porazi nisu njihovi, alfa-mužjaci koji se sa setom sećaju vremena kada je Legija sa odredima smrti divljao po susednim državama ali i Beogradu, vremena kada su “nas” mrzeli i kada su “nas” se plašili. I eto, nekoliko godina kasnije, utvrđuje se prava veličina nacionalnog penisa, te se ovi mužjaci okreću ruskom udu, koji deluje kao zamena za “naš”, nepostojeći.

Tužno, ali ovakva primitivna paralela ima uporište u realnosti. Na horizontu se, kao mogućnost, pomalja lustracija, ali ne onakva o kakvoj mašta većina čitalaca ovog bloga. Svi koji su postavili znak pitanja nad žrtvovanjem celokupnog naroda radi "neuseljivog" parčeta zemlje ili dobrobiti jednog masovnog ubice, onda oni koji se zalažu za zajednički život Srba i Albanaca, koji žele reviziju pojedinih događaja iz bliže srpske istorije, koji pitaju "a šta bi ste sa Albancima čak i da se vrati Kosovo?"... dakle svi oni mogu da postanu predmet lustracije koju će predvoditi nacionalno kastrirani pojedinci čiji je jedini model razmnožavanja masturbacija nad povredom međunarodnog prava.Da se šibaju sa Albancima – ne mogu. Da se šibaju sa Amerima – ne mogu. Ali mogu da šibaju nas, po principu daj šta daš.

Jer, ako nisu uspeli da nateraju Tačija da shvati koliko gubi time što se neće kuglati u Delta sitiju, onda će ovi nemoćni “ratnici” svoju potenciju dokazivati nad obnevidelim, izmrcvarenim truplom liberalnog dela srpskog društva. Građanstvo je desektovano, uplašeno ili anestezirano - krilaticom"...onda ništa" ne može se protiv ratničkog mehanizma. "Ako vam nije dobro, onda na ulice!", poruka je za buduće vreme.

Establišment stvara novi front i prstom pokazuje na nove neprijatelje. To se videlo i na ovogodišnjem Festu – u zemlji u kojoj je politička korektnost razbijanje i mržnja drugačijeg, a prava opasnost je nerazmontirani državni ubilački aparat, koji je do ovakve "korektnosti" i doveo, pojavio se degutantan pro-režimski film, u kome se, uz obilje sveopštih mesta, markiraju svi dušani svakog pravog naciste: Jevreji, homoseksualci, levičari, ateisti, partizani, revolucionari.

U “filmu” “Miloš Branković”, reditelj i scenarista je svakoj od grupacija tradicionalno omraženih od strane fašista, dodao još ne-ljudskih osobina. Homoseksualac je Jevrejin i lopov koji krade od svojih studenata plus pedofil, plus incestuozan.
Lezbejke su ateisti i deca su partizana, povezane su sa zlim zapadim kapitalom a jedna od njih se zove Sonja ( kao Biserko npr. ). Umetnici su dekadentni I masni I propali.
Ima tu i neko pozitivan – na primer, inspektor desničar je simpa, a njegov asistent je, još simpatičniji, Slobodan DSS Aligrudić.

Ima tu i nešto apsurdno – mali dizelaši reketiraju uličnog slikara koji je, osim što je jedini reketirani slikar ikada, usput i invalid i nekrofil.
Nerazmontirani državni ubilački aparat se ne spominje.

Kao što smo i predvideli u prethodnim tekstovima, na Beoviziji je pobedila pulenka Željka JUL Joksimovića sa pesmom “Vidovdan dva” iliti “Oro”. Neko je ovih dana napisao da fleka crvene boje na zaštitnom znaku Eurosonga 2008. izgleda kao razlivena krvava mrlja.

Sve o čemu smo pisali ima veze jedno sa drugim. Ostaje pitanje šta raditi sa jedinom zemljom na svetu u kojoj istoriju pišu gubitnici?

Na fotografiji : art by Jake and Dinos Chapman

SLAVOJ ZDAJ!

2008-03-07T17:59:00.004+01:00

Posle duge oseke, evo i jedne lepe vesti: Slavoj Žižek, harizmatični slovenački “pop-filozof” i “Lakanovski staljinista” dolazi Beograd! O Žižeku, koji je zvezda svetskih razmera, možete čitati u dva texta Dušana Maljkovića
http://blog.b92.net/text/2462/%C5%BDi%C5%BEek%3A%20Humanitarizam%20je%20la%C5%BE%21/

ali i ovde http://www.iep.utm.edu/z/zizek.htm

Takođe, preporučujemo i dokumentarac "Žižek" kao i dužu verziju "The pervert's guide to cinema", njegovo tumačenje motiva i subliminalnih poruka u filmskoj umetnosti.

Gostovanje je zakazano za 22.03. u Dvorani kulturnog centra Beograd.

Na fotki: Žižek kao mladoženja. Nedavno se oženio mladom manekenkom argentinskog porekla.

OFFICE SLUT

2008-03-07T02:06:00.005+01:00

Radar magazine objavljuje 100 saveta kako NE dobiti posao! Iz teksta pod naslovom "100 things not to say in an job interview" http://radaronline.com/from-the-magazine/2008/02/100_things_not_to_say_in_a_job_interview_01.php

za vas izdvajamo najzanimljivije replike kojima nećete impresionirati poslodavca:

"What in the hell is this Microsoft Word everyone keeps talking about?"

"Let's just cut to the chase: Who and where is the office slut?"

"I have one word for you: Mensa."

"I've been trying to keep a low profile, as I've recently been targeted by the Mossad."

"So ... what sort of company is Apple?"

"Under 'education,' can I just put 'the streets'?"

"Shall we conduct this interview on my lap?"

THE WHOLE WORLD IS WATCHING

2008-02-27T23:10:00.009+01:00

Virtuelni prostor postaje svojevrsna psihološka ustanova: prethodni četvrtak, poznatiji kao „Kristalnaht“ do te mere je isfrustirao sve koji su slušali sadržaj moždanog pakla govornika sa Bine, da je to izazvalo salve blogerskih analiza i samo-analiza, potpuno opravdano.
Of course, i mi iz jednostrano priznatog AGIT-POPa, želeli smo sa vama da podelimo bes prema mentalno posrnulima sa Pijedestala, poremećenim Potpaljivačima, ali i neobično sažaljenje koje smo, prvi put posle 17 godina borbe,osetili prema Miliciji.

Groteskna životna situacija je, ipak, stala na put još jednom ogorčenom tekstu, koga, kako vidite, neće biti.

Samo par sati po završetku Noći Veštica, stojim na pokretnim stepenicama u tržnom centru „Zira“ ( to je onaj koji NE drži Mišković, a koga reklamira „naša najbolja teniserka“, mada bi bilo zanimljivije da ga reklamira „naša najgora teniserka“ ).
I tako, petak je, oko 15h, penjem se.

Sa druge strane, kupci se spuštaju na dole. Tačnije- jedan kupac.
Noseći tri ogromne COIN CASA kese, sa „šarmantnim“ ( b.lj.a.k. ) šeširićem a la Šerlok Holms, niz stepenice Zire spušta se MATIJA BEĆKOVIĆ.

Za one koji su upravo pali sa Marsa, to je ideolog imbecilnog DSS, stranke čiji su flajeri leteli Beogradom krisitalne noći, a na kojima je pisalo da treba „bojkotovati robu i prodavnice onih zemalja koje su priznale L.D.K.“ ( lažna država Kosovo ). Naravno, Italija, postojbina firme Coin, među prvima je „protivpravno“ priznala LDK.
Izmučeni Nenad Jezdić upravo je jos mucnijim stihovima Šerloka Bećkovića započeo Gad Paradu, prethodne večeri.

I šta sad još napisati, scena je toliko bizarna da je svaki dalji tekst besmislen. Narod pozivaju na bojkot, a oni šopinguju u evropskim radnjama, javno i bez blama. Bez sramote. Bez obrazno. Obraz is overrated, anyway.

Od dobrih vesti – Stiven Spilberg snima film o našim omiljenim likovima: Abiju Hofmanu, Džeriju Rubinu, Tomu Hejdenu, Bobiju Silu i ostalim vođama komuno-anarhističkih grupa koje su se, tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, borile protiv rata u Vijetnamu.
„The trial of Chicago Seven“ je film koji prati suđenje sedmorici lidera, posle nereda koji su se, u avgustu 1968. doodili na ulicama Čikaga.
Abija Hofmana tumači Saša Baron Koen, a scenario je napisao Aron Sorkin, koji se nije obrukao dramom i scenarijom „ A Few Good Men“, a bogami ni ovosezonskim „Charlie Wilson’s War“.

THE WHOLE WORLD IS WATCHING...bio je slogan demonstracija u Čikagu 1968.

THERE WILL BE BLOOD FOR OIL

2008-02-24T14:08:00.005+01:00

The essential American soul is hard, isolate, stoic, and a killer. It has never yet melted.
D.H. Lawrence

Možda je čudno, ali postoje zanimljive sličnosti između Srbije i Amerike. Ovo možemo primetiti gledajući bespoštednu borbu koja se vodi na demokratskoj liniji, između Obame i Klinton ( Hilari ), gde veliki broj poznatih ličnosti i intelektualaca agituju za svog demokratskog kandidata što navodi na, na prvi pogled, trivijalne komparacije. Obama je, na primer, Čeda. Drugačiji od drugih, visok, zgodan, iskren, prodoran, hrabar... njegov politički uspeh je pravo čudo i dokaz da su SAD evoluirale. Hilari bi mogla biti Boris. Iza nje je tradicija, glasači koji idu na proverenu varijantu. Ovakva poređenja, naravno, nemaju baš mnogo veze sa realnim prilikama, ali dokazuju da i u američkom liberalnom bloku postoje suštinske razlike, o čemu smo mogli da čujemo u debati između Baraka i Hilari, vođenoj u državi Teksas.

Zanimljiva je pozicija tamošnjih intelektualaca. Kao i ovi ovde, i oni još od šezdesetih, aktivno pokušavaju da utiču na javno mjenje,rezultate izbora, izbor kandidata, i oni su napisali hiljade protestnih pesama, delovali i javno i u ilegali, želeći da prosvete široke narodne mase. Kao ni ovima ovde, ni njima tamo baš nešto ne uspeva.
Posle ubistava braće Kenedi, vijetnamskog debakla, Votergejta, krize talaca u ambasadi u Teheranu i rata u Zalivu došao je i početak XXI veka, a sa njim i Avganistan i Irak. Vudi Alen se, u ime velikog prezira prema Džordžu Bušu odselio iz Njujorka u Evropu, Noam Čomski i ostali značajni profesori značajnih univerziteta pišu eseje, saopštenja, knjige i...nikom ništa. Administracija nastavlja po svom, što umnogome podseća na sliku koju imamo u Srbiji.

Ipak, postoji jedna ključna razlika, koja odvaja SAD, naciju koja pati od kompleksa više vrednosti, poduprtog ekonomskom i vojnom silu, i Srbiju, zaglavljenu u identičnom kompleksu, ali bez vojne i ekonomske potpore. Amerika se, naime, na vreme obračunava sa sopstvenim promašajima, i to preko filmske umetnosti, čime se stanovništu daje mogućnost najmasovnije katarze. Ne treba zaboraviti da je, samo tri godine posle pada Sajgona, Amerika sebe smela da pogleda u oči, kroz ostvarenja „Lovac na jelene“ i „Povratak ratnika“, oba u trci za Oskara 1979.

Ovi filmovi su, se naravno, bavili besmislenošću svekolikog stradanja u Vijetnamu, a trend anti-ratnog filma i kritičko preispitivanje američke uloge u opštem svetskom poretku nastavljen je do danas.
U Srbiji, ovakav slučaj je nezamisliv. Jer kada su Srbi loši momci, oni su istoveremeno i smešni i simpatični( vidi pod Šijan ili Dragojević ). Kada su primitivni, zatucani i nepismeni, oni su dobro stilizovani ( vidi pod Ognjenka ili Kurcurica ). Kada su autentično zli, okrivimo spregu tajnih službi i mentaliteta ( Bajić-Kovačević ).
Prvo delo u kome Srbi čine zločine zato što, naprosto i među ovim narodom, zamislite!, ima zločinaca, je delo Dejana Zečevića „Četvrti čovek“ koje, i pored mnogih mana, može da se podiči, za srpski film revolucionarno tezom, da je ubijanje nevinih loše, o čemu govore svi holivudski ratni filmovi, uključujući i „Apokalipsu“ koju je za veliki ekran priredio famozni desničar Džon Milijus.

Holivud je shvatio da obračun sa istorijskim demonima može da donese i malo iskupljenja za gomiletinu „Šaputanja na jastuku“, „Pravnih plavuša“ ili „Seksigrada“, koji pod različitim imenima svake godine izlaze iz Fabrike.
Povod za pisanje ovog teksta je film Pola Tomasa Andersona „There will be blood“, koji je prikazan na ovogodišnjem Festu.

Sumnjajući u nemogućnost nefoliranja Andersona, kopiketa Altmana i Skrocezea
( Boogie nights, Magnolia, Punch-drunk love – su tri grozomorno pretenciozna filma ovog reditelja ), a pribojavajući se napetih glumačkih bravura Danijel-Dej Luisa, i muzike nabeđenih Radiohead, od prvog kadra sam bila uplašena da li ću baciti dragocenih dva i po sata sopstvenog života...
Ali, ne.
„There will be blood“ je onakav film kakav zaslužuju svi koji vole Holivud.
Na samom početku, uz malo reči, puno pejsaža, i muzike koja, kao u koreografiji prati razvoj industrije, vidimo kako se Danijel Plejnvju ( Danijel Dej Luis ) bori da od pionira potrage za naftom postane veliki tajkun. U tome ga prati sin, prema kome Danijel ima nežan očinski odnos.
Otac i sin ostvaruju svoje ambicije u malom selu u Kaliforniji, a tamo dolaze u dodir i sukob sa meštanima ali i sa njihovom crkvom. Dve trećine filma gledalac nije siguran da li za Danijela treba da navija ili je on, zapravo, uber-negativac.

Da ne kvarim bioskopsko uživanje, napisaću još samo da je ovo jedan od najsubverzivnijih američkih filmova poslednjih godina. Lik Danijela je moderno viđenje Velsovog Kejna, kome fali „rosebud“ dimenzija, jer on je demonska metafora zamajca koji je pokrenuo žeđ za kapitalom i naftnim derivatima, zbog kojeg je danas Amerika toliko omražena u svetu...Iako ova objašnjenja deluju jeftino i donekle kič, „There will be blood“ po naboju može da stane rame uz rame sa filmom „Dogvil“, što znači da ostaje u pamćenju dugo pošto ste izašli iz bioskopske sale.
Andersonov scenario, donekle baziran na knjizi "Oil!" Upton Sinclair-a, pisca koji je kritikovao kapitalistizam, skenira period prvobitne akumulacije kapitala, upravo do vremena o kome govori „Kineska četvrt“ Romana Polanskog, dok Dej-Luis svojim likom daruje časni omaž glumi Džona Hjustona iz pomenutog ostvarenja.
Prikazujući spregu između bogataša i crkve i opšte licemerje, „There will be blood“ brutalno vivisecira principe na kojima počiva današnja Amerika, ali navodi i na ponovno poređenje sa Srbijom : dok budete gledali poslednji dijalog između Danijela i sveštenika Ilaja, zamislite samo da su to Mišković i Amfilohije. Sve se perfektno uklapa.

Neverovatno, ali u večerašnjoj „trci za Oskara“ iz sve snage navijam za Andersona.

Kosovo u Srbiji / Nikola Samardžić, "Danas"

2008-02-19T11:55:00.000+01:00

Genetski kod političke Srbije danas je zapisan u odgovoru na pitanje ko je, od političara i tajkuna, učestvovao u izvođenju privatne vojske koja je napala žalosne ostatke ovdašnje demokratije: patrljke dobrih odnosa sa zapadnim svetom, privatnu imovinu i osnovna ljudska prava i slobode. Odgovor na to pitanje u jednakoj je meri važan otkrivanju nalogodavaca ubistva premijera dr Zorana Đinđića. I nema neposredne veze s Kosovom.

Nova albanska država, koja je samo albanska, njen međunarodni položaj sporan, a nezavisnost nadgledana i ograničena, nastala je i kao tvorevina srpske politike. Tradicionalna srpska politika doprinela je da u toj tvorevini Srbi kao nosioci istorijskog i kulturnog legitimiteta budu svedeni na prvu među manjinama. Dok je Srbija ostala bez Kosova, Evrope i demokratije.

Nije bilo teško predvideti sadržaje klero-marksističke orgije koja je Srbiju još jednom vratila u stanje zvanično upravljanog varvarstva. I očigledno je da je bolećivi patos predsednika i premijera o svetskoj zaveri i kosovskom opredeljenju paravan prestrojavanja u novoj etapi tranzicione pljačke kojoj odgovara produžetak, u beskraj, agonije Srbije kao nedovršene države. Zvanično buncanje o svetskoj politici, mada samo po sebi politička patologija, nastavak je složenog procesa monopolizacije politike i privrede. Kosovski mit ponovo je nametnut kao okvir ideologije neslobode. I samo usput je obesmišljen kontinuitet srpske kulture od Dečana do evropske integracije i Dragana Džajića.

U epskom transu o američkoj brutalnosti i evropskoj slabosti, premijer nije slučajno prećutao zločine koji su prethodili intervenciji iz 1999, koja je doživela reprizu napadom na zapadne ambasade, hamburgere i slučajne prolaznike. Nije pomenuo da je proglašenju nezavisnosti Kosova prethodilo nasilje Rankovićeve policije, brutalno gušenje albanskih demonstracija 1968, 1981. i 1989, ali i Vukovar, Dubrovnik, Sarajevo i Srebrenica, zaključno s bestijanjem na samom Kosovu iz 1998. i 1999. koje su uživo prenosile globalne TV stanice. Intifada albanske rulje iz 2004. izbila je na samom početku njegovog mandata, kad je postalo jasno da je Srbija napustila put demokratije i ervopeizacije.

Takva Srbija nema u sebi ničeg privlačnog. Proslavi kosovske nezavisnosti prethodila je, nedavno, jednako radosna proslava crnogorske nezavisnosti. Postao je prestiž, u regionu, ne biti zajedno sa Srbijom koja je svoju politiku, duhovnost, kulturu i ekonomiju obavila velom mržnje. Čiji premijer već četiri godine nije saopštio nijednu dobru vest, koja bi se ticala proširenja, umesto sužavanja, ovdašnjih prava, sloboda i opšteg prosperiteta. Od Srbije je pobegla druga srpska država, srpska zajednica u BiH se drži na bezbednoj udaljenosti, napuštaju je i dalje, unazad decenijama, oni koji su u njoj rođeni, pošto su, sa Srbijom, napustili iluzije da će upravljanje javnim poslovima konačno pripasti postojanim institucijama i ličnostima koje su u stanju da zadrže pretežno dobre namere.

Predsednik kao da je jedva dočekao da glasove i mandat koji su mu povereni zatvori u isti podzemni svet s kojim je godinama unazad donosio antidemokratske, antievropske i antisrpske odluke. Nije neobična manifestacija, na koju je pristao, kojom će, s vlasnicima propale zemlje i njene mentalne stranputice, ponoviti da Srbija ne odustaje od svih svojih gluposti, i da je samouništenje, na osnovama vladajuće teologije i politike, jedini put izbavljenja, jer u njoj na život, i onaj večni, imaju pravo samo odabrani, obavezno oni najgori.

Bilo bi neverovatno pomisliti da bi se premijer i predsednik mogli dosetiti da vladama SAD, Slovenije, i svih ostalih na čije je ambasade nasrnula pomahnitala rulja pod komandom budućeg vlasnika najuspešnijeg fudbalskog kluba, koji je u međuvremenu takođe propao. Vlada manipuliše terorom uličnog vandalizma, u nasilju za kojim ne sme sama da posegne. Podigao se čitav politički talog i obnovila julovska retorika. Svi indeksi, i politički i berzanski, vrtoglavo padaju na tržištu čiji su kupci upravo ovdašnji predatori, potekli iz decenije ratne agresije i primarne pljačke. Obistinile su se najcrnje slutnje, na koje je ukazao premijer kad je, kao lider antidemokratske i antizapadne koalicije, uz podršku kupljenih ambasadora zapadnih zemalja, 12. marta 2003. pozvao na formiranje koncentracione vlade. To mu je, konačno, uspelo. Usput je Srbiju pretvorio u koncentracioni logor. Taj Gulag je pre svega mentalni.

Tajkunizacijom tranzicije i putinizacijom politike u Srbiji je neprimetno uvedeno vanredno stanje. Dirigovani vandalizam je samo rezervoar za izgovore, kako bi se to stanje, u slučaju potrebe, ozvaničilo. Ali je premijer bio dovoljno jasan, da su i on i Srbija krenuli putem s kojeg, naizgled, nema povratka. To je jedna ličnost, u novijoj prošlosti, već učinila.

Govor Čedomira Jovanovića na vanrednoj sednici Skupštine Srbije

2008-02-19T11:35:00.002+01:00

Poštovani gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Koštunica, članovi Vlade, danas političari u parlamentu govore o istoriji tražeći u njoj opravdanje za ovo što proživljava Srbija i što proživljavaju naši građani u njoj u ovom trenutku.

Državnici govore o budućnosti i preuzimaju odgovornost. Želeo bih da je večeras više državnika u parlamentu Srbije, a manje političara. Ne mogu da preuzmem odgovornost za sve ono što nas je suočilo sa ovako velikim i strašnim istorijskim porazom.

To ne može da uradi ni poslanička grupa LDP. To ne mogu da urade ni oni gnevni ljudi koji ruše grad u kom mi zasedamo verujući da tako brane Srbiju i Kosovo u Srbiji, iako će se stideti jednog dana kao što se danas stide mnogi koji su to činili pre njih. Mislim da moramo imati snage da večeras građanima Srbije pošaljemo poruku o Srbiji budućnosti i da istovremeno moramo imati snage da sagledamo sopstvene propuste, kako bi, konačno, budućnost našeg naroda i ove zemlje prestala da bude ružna slika prošlosti koju smo proživeli.

Nije ovo naš prvi poraz. Na žalost, puno ih je za nama. Ovaj poraz možda najviše boli, zbog toga što se kroz njega prelama tako puno nepravde, tako puno surovosti i zbog toga što se svako od nas oseća žrtvom, ali i zbog toga što kroz ovaj poraz svako od nas mora da plati cenu za greške koje naša država je činila u vremenu koje bi da zaboravimo, ali koje se ne može izbrisati. Umesto tog zaborava potrebna nam je hrabrost za suočavanje sa jednom pogrešnom politikom.

Ta pogrešna politika nas danas obavezuje na promene. Čuli smo dosta toga u govorima i predsednika Vlade i predstavnika stranaka koje su u prošlosti vodile ovu zemlju. Sam sam u jednom trenutku bio deo vlasti u Srbiji. Verovao sam da ćemo moći da ispravimo greške koje smo nasledili od svojih prethodnika. Verovao sam da možda možemo da vratimo Kosovo u Srbiju, ali sam isto tako bi siguran da se Kosovo neće vratiti u Srbiju ukoliko se Srbija sama pre toga ne promeni. Ne može se braniti interes Srbije tako što će se svakog dana društvu nuditi izgovori i opravdanja, umesto spremnosti da se to društvo menja.

Pre godinu dana smo ovde razgovarali o planu Martija Ahtisarija. U julu mesecu smo razgovarali o vladinoj platformi. U decembru mesecu o vladinom odgovoru na kraj pregovora. Danas razgovaramo o još jednom dokumentu koji vlada nudi parlamentu, ali i u jednom i u drugom i u trećem slučaju, kao i u brojnim prethodnim, mi smo uskraćeni za to jednostavno pitanje spremnosti da se preuzme odgovornost za jednu politiku. Ne postoji društvo na svetu koje je u tako dubokoj agoniji, a da pri tome niko od onih koji su preuzeli odgovornost za vođenje tog društva nije spreman da izađe pred građane i kaže istinu. LDP nije došla danas ovde u parlament da bi skupštinu delila. Nije došla u parlament da bi sipala so na ranu onima koje tako boli ta kosovska nepravda.

Došli smo u parlament da kažemo da smo spremni da preuzmemo odgovornost za budućnost ove zemlje i da verujemo da će u tom vremenu koje je pred nama Srbija biti sposobna da novim vrednostima, boljim idejama izgradi sebe toliko lepom i kvalitetnom da će biti moguće realno poverovati u drugačije veze Kosova i Srbije. Ovde u parlamentu možemo da govorimo o Kosovu kao o temelju našeg nacionalnog identiteta. U parlamentu možemo da govorimo o Kosovu kao političkom motivu bez koga nema naše političke zajednice. Svako će na svoj način biti u pravu. U parlamentu Srbije ne smemo ponoviti onu grešku koja je toliko puta do sada ponovljena. To što se desilo juče na Kosovu, to moramo posmatrati kao posledicu grubih propusta, slabosti i nemoći koja nas je na kraju suočila sa tako dubokim istorijskim porazom.

Svaki narod je na svoj način bio suočen sa dilemama sa kojima se suočava danas Srbija. Svaki narod je odgovorio onako kako to danas predlaže parlamentu Vlada Republike Srbije. Tačno je, gospodine Koštunica, ne postoji ni jedna država koja bi se složila sa postupkom kome je izložena Srbija 17. februara, dakle juče. Isto tako je tačno da se po nekim drugim pitanjima na žalost Srbija toliko razlikuje od svih drugih država. Danas je međunarodno pravo na našoj strani i povelja UN i helsinški dokument i Rezolucija 1244, ali, na žalost, toliko puta do sada smo zaobišli svoje međunarodne obaveze i bili nepravedni prema drugima, da su i drugi osetili tu slobodu koju smo mi nekada davali sebi i pogazili to isto međunarodno pravo na koje se danas pozivamo.

Osam godina Srbija ne može da se promeni i tokom tih osam godina Srbija kvari svoju međunarodnu poziciju. Nismo dobili odgovor na nekoliko teških pitanja. Kako je moguće da smo izgubili sve istorijske i tradicionalne partnere i zaštitnike? Kako je moguće da danas Francuska, a kojoj smo podigli Spomenik zahvalnosti ovde u našoj prestonici, ima više razumevanja za albanski narod, a ne srpski? Kako je moguće da više razumevanja za Albance imaju Englezi, čiji je kralj izvukao mač iz svojih korica u Prvom svetskom ratu i rekao da ga neće spustiti dok Srbija ponovo ne bude slobodna zemlja? Kako je moguće da kolevka demokratije, koja je bila inspiracija mnogih političara ovde u Srbiji, a mislim na Ameriku, danas ima tako argogantan stav prema nama i zbog čega je to tako?

Ta pitanja su dobila svoje odgovore i svako od nas u sali ih zna. Odgovore koje smo dužni da damo građanima Srbije vidimo u budućnosti pred nama i pitanjima koja su nasleđena. Na kakav način Srbija može da utiče na kosovsku stvarnost? Da li ponavljanjem fraze da je Kosovo lažna država? Zašto se bavimo lažima? Nažalost, Kosovo je nesrećna istina za Srbiju, tužna, tragična, ali je istinita.

Da li možemo da verujemo da će zakletve i pozivanje na mitove biti dovoljno racionalno uporište za onaj željeni ishod na koji Srbija ima pravo. Mi nikoga danas ne optužujemo. Mislim da je dovoljan teret odgovornosti od koje su mnogi pobegli večeras u ovoj raspravi i da na to ne treba trošiti reči. Tražimo spremnost da se hrabro pogleda vreme koje je pred nama i da se Srbiji pošalje poruka da će u tom vremenu ona biti oslobođena onih predrasuda i grešaka koje su tako skupo koštale i koje su ispostavljene na kraju u jučerašnjem danu.

Kao što Srbiju boli Kosovo, hrvatske Srbe boli Knin, bosanske Srbe boli Sarajevo, Bošnjake boli Srebrenica, da ne nabrajam dalje sve te užasne ishode politike koja je započeta pre 20 godina. Mi se sa tom politikom nismo rastali. To u naše ime neće učiniti niko. To moramo da uradimo mi sami.

Dobro je, gospodine Koštunica, što ste makar u jednoj rečenici apelovali na mir u zemlji. To je ono što nam je danas potrebno i potrebni su dogovori, ali se dogovori ne mogu praviti sa idejom da se ne postavi pitanje odgovornosti za ono što se desilo i ono što nas je dovelo u ovakvu poziciju, i ne mogu se dogovori praviti bez ambicije da se Srbija konačno promeni. Vaša odluka da povučete ambasadora iz SAd je bolja od odluke da prekinete diplomatske odnose sa SAD, ali svi znamo da ćemo pre ili kasnije morati da krenemo onim putem kojim je Srbija već jednom krenula 5. oktobra 2000. godine, putem povratka u svet i zbog toga ne možemo da se pomirimo sa onim tačkama vašeg predloga parlamentu kojem se Srbija konfrontrira sa Evropom.

Ne postoji druga Evropa od one na koju smo upućeni i koliko god to bilo teško, mi u ovom trenutku moramo imati snage da sa tom Evropom razgovaramo. Na to nas obavezuju oni ljudi koji su ostali da žive na Kosovu, oni ljudi koji su poverovali da više sigurnosti i sreće treba da traže u takvom i takvom Kosovu, jer su videli kako su prošli oni koji su krenuli pre njih putem Srbije 1999. godine izvršili na periferiji naših opština i gradova, kao građani drugog i trećeg reda.
Spremni smo zajedno sa vama da radimo kako bi ovu zemlju promenili. Niste nam potrebni vi, gospodine Koštunica, niti vi, gospodine Nikoliću, da bi mi mogli da kažemo da je za nas neprihvatljiva jednostrano proglašena nezavisnost Kosova. Mi to ne pravdamo frazama. Za nas je to neprihvatljivo zato što smo svesni velike istine. Nema sreće na Kosovu bez pomirenja srpskog i albanskog naroda.

Kao što smo toliko puta do sada bili protiv jednostranih postupaka Beograda, danas smo protiv jednostranog postupka Prištine. Za nas je to što se juče desilo veliko poniženje. U tom poniženju, pored te albanske jednostranosti ima tako puno te pogrešne politike koja nas je uništavala prethodnih 20 godina i koja još uvek ima hrabrosti da od građana Srbije traži razumevanje. Ne pristajemo ni na jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, ni na poruku Vlade, da se vlade u Srbiji menjaju, da se Srbija smanjuje, da srpski narod gubi svoje istorijske prostore, ali da politika koja to proizvodi opstaje nekažnjena i ambiciozna, čak i više nego što je to bila do juče. Nažalost, to je predlog mera koje mi prepoznajemo u onome što je Vlada prosledila parlamentu.
Moramo da razmišljamo o svetu. Srbiji je mesto tamo, Srbiji je mesto u EU i Srbiji je mesto onakvo kakvo ona do sada nikada za sebe nije mogla da kaže - mesto na Balkanu, u kojem neće biti izvor kriza, žarišta, nesposobnosti, nespremnosti, već hrabrosti i odlučnosti da sama pogleda u sebe. Nisu nam potrebni ni Rumuni, ni Bugari, ni Makedonci, nije nam potreban ni Kipar da bi shvatili koliko smo sami. Niko nas nije zaštitio. Neki su priznali Kosovo. Oni koji ne osećaju potrebu za tim, to nikada neće činiti. Srbija se sa tim neće pomiriti, ali nažalost, ta nepomirljivost neće zaustaviti proces propadanja Srbije i o tome treba da razmišljamo. Najmanje mislim na dalji gubitak teritorija. Mislim na nestanak života. Moramo razmišljati i o svim onim ljudima koji na Kosovu danas žive i koji od Srbije očekuju razumnu politiku.

Mitinzi će proći, i 1999. godine sam bio u stranci koja se razbija. Neka mi neko kaže na kakav način će se problem rešiti, pa ću ja biti prvi koji će baciti kamen u prozor LDP. Svi vrlo dobro znamo da to nije tačno. Neka ovi dani koji su pred nama budu dani naše spremnosti da se pomirimo, ali ne sa politkom koja nas je uništila, nego sa činjenicom da su Srbiji potrebni državnici i budućnost, a ne političari i istorijska opravdanja. Mi želimo da se dogovorimo sa Albancima i verujemo da su promene u Srbiji put do tog velikog dogovora. Jednostrana nezavisnost je za nas neprihvatljiva jer ne donosi ništa dobro Kosovu, a politika koju nam danas Vlada nudi je politika alibija i nespremnosti sa kojom mi ne želimo da se mirimo i na koju nećemo pristati. Onima koji razmišljaju o mitinzima, njima predlažemo da raspišu izbore, jer verujemo da u ovoj zemlji ima dovoljno snage, potencijala i hrabrosti za život u budućnosti, umesto bežanja u prošlost, na koju kao da smo osuđeni voljom političara koji danas nemaju hrabrosti čak ni da se osvrnu na tu prošlost i kažu gde su u njoj pogrešili.

Svako ko želi da menja Srbiju može da računa na našu podršku, svako ko želi da razgovara sa Albancima može da računa na našu podršku. Onaj ko od nas očekuje da se pomirimo sa takvom politikom kakvoj smo bili izloženi juče, neka ne kuca na naša vrata. Onaj ko računa da ćemo se povlačiti pred tim postupcima i prelaziti preko licemerja Vladine politike, neka pogleda kako smo odgovorili svaki put do sada na nešto takvo.

Mi ćemo danas braniti svoju politiku u parlamentu i na kakav način nećemo pružiti podršku jednoj i drugoj isključivosti. A Kosovo, Kosovo je toliko puta do sada stradalo, da će ovo stradanje njegov značaj učiniti većim, a ljudi na Kosovu, oni neka oproste svojoj zemlji koja je bila nesposobna da njihov život učini vrednijim, a samu sebe značajnijom. Hvala.

DOCTOR?SHOPKEEPER?TERRORIST?

2008-02-15T17:15:00.004+01:00

Par sati posle kratkog studentskog protesta, TV Bastilja je još jednom dokazala da je dostojna svog imena, koje joj je nadahnuto nadenuto tokom devedesetih. Ovog puta bez sintagmi a la „šačica huligana“, urednici iz Bastilje odlučili su se za diskretnije vređanje više od hiljadu ljudi koji su se tog podneva okupili kod Filozofskog fakulteta i prošetali do Vlade Srbije. Snimak pušten na „nacionalnoj televiziji“ preko kojeg je, sugestivnim tonom pročitano saopštenje omladine DSS, bila je slika praznog Platoa, napravljena u vreme kada su se studenti i građani tek okupljali...Lukavo, nema šta, po receptima iz Vučelinog kuvara. Ipak, ono što je pratilo ovaj prilog bilo je još zanimljivije...Obzirom da je u pitanju emisija maloumnog imena „Šta radite bre“ koja je presecana ispisanim citatima „prominenata“, uz zvučnu podlogu npr. Riblje čorbe, posle lažne slike sa Platoa sačekao nas je biser nesretnog Matije Bećkovića koji kaže: „Zamislite koliko će se moj teča u Rovcima obradovati kad čuje da je dobio belu šengen vizu“...Ahhh, kakav prc za sve studente i građane - tako šeretski osmišljeno od strane bastiljinih uzdanica. Šta poručuje ova veštičija kombinacija „ kobajagi prazan Plato-Bećković-Tijanić“? Pa poručuje da njih baš boli qrac za studente koji nešto žele, jer ti isti bahati, zli i naždrani ljudi voze najnovija kola, imaju multiple šengene, putuju privatnim avionima i sve to nije dovoljno...Treba izvući nekog teču koji se nije pomakao sa svog kamena, treba njega uporediti sa mladim, željnim, neiživljenim omladincima iz velikih gradova i od toga napraviti štos, po ugledu na najdivnije fore Šešelja i ostalih „šaljivdžija“ iz prethodne decenije. Potrebno je mnogo više od jaja i bagera da se sruši imperija mraka u narodu poznata kao RTS.

U poslednjim trzajima svoje vladavine, a sledeći metafizičku srpsku zavetnu misao, premijer je danas u Orašcu održao nadahnut govor. Okupljeni, bezubi i mentalno izazvani, posle skandiranja voljenom vođi u kameru su govorili svoje teorije zavere „evo, otimaju nam Kosovo, a posle...posle ide Šumadija“ i slično. Zborio je Premijer i razne čudnovate stvari: na primer da je „Kosovo vekovima naše“ iako je u poslednjih 650 godina ova teritorija bila „naša“ ukupno 90 godina...Pa onda „Rođeni smo kao Srbi i to moramo ostati"- nismo li prvenstveno rođeni kao ljudi i da TO moramo ostati?, zatim "Na nepravdi i otimačini može se osnovati samo lažna država. A u lažnoj državi je sve lažno i ona može biti, kao što je već rečeno, samo raj za krijumčare čiji su lažni vođi lica trenutno nedostupna pravdi", poručio je Premijer. Ha, ha. Znaaaam šta vam trenutno prolazi kroz glavu: “raj za krijumčare” npr. Miloševićeve tajkune, ”lažni vođi” npr. oni koji diktiraju uslove a imaju 7% podrške građana, “država osnovana na nepravdi” je sasvim mala reč za Srebrenicu, Sarajevo, Vukovar , “lica nedostupna pravdi” – Marko, Mirjana, Ratko, Radovan.

Svaki psihijatar bi na sve ovo imao samo jednu dijagnozu, koja se kliče “projekcija”.

Lider koji govori da država nešto neće, kaže u stvari „država to sam ja“. Loše je kad takav političar nema uporište u biračkom telu, i to je onda neobično glupava situacija – „Srbija hoće, Srbija neće, Srbiji treba“ ...Alo, veza, Srbija neće TEBE i tvog Velju i tvoje šišmiše u mantijama, i tvoje tuđom smrću opsednute akademike, histeričnog Putina koji naslikan u ulju, uramljen u zlatno, mrko gleda sa zida kafane „Ruski car“.
Srbija možda hoće Tomu, sasvim sigurno hoće Borisa, ali TEBE NEĆE.

Poslednjih dana, kada je to bilo veoma potrebno, niko od srpskih političara nije skupio "cahones" i rekao da je Kosovo izgubljeno onda kada je previše policajaca otišlo dole, kada su se pevale pesme o tome kako su Srbi "Rimljani" a Albanci "varvari", izgubljeno je kada je sila postala suviše zla i suviše pijana, i kada je prestala da razlikuje teroriste od njihovih žena ili dece. Amerika je, iz istih razloga, gubila svoje ratove.

Ali, kraj utakmice koja traje već skoro trideset godina mogli smo dočekati sa malo više pameti - umesto toga, vidimo snimke na kojima neki protestuju protiv izlaganja fotografije albanskog ratnog zločinca noseći fotografije domaćh ratnih zločinaca. Srpska istorijska i moralna prednost nestala je u trenutku kada je vlast, uz pomoć medija i zlih intelektualaca, počela da promoviše ideju o tome kako su srpske ubice bolje albanskih ubica.

Ako nedelja bude dan koji će označiti prekid sa politikom iluzija, kraj spirale koja je započela još od krvavog majskog prevrata 1903., onda će to biti dobro.
Srbi na Kosovu su izolaciji, ali kako reče prof. Nikola Samardžić, i Srbi u Srbiji su u izolaciji jer već posle Subotice za njih počinje zid. Onaj ko prekine ovu klaustrofobiju biće upamćen kao državnik koji je jedan narod izveo iz tamnog klanca iluzija, na svetlost zdravog razuma. Onaj ko će im reći da je carstvo nebesko samo metafora i da su ljudi, koje su nekada nazivani „Šiptari koji unose ugalj“, zapravo ne tako mali i ne tako beznačajan albanski narod, ali i naši susedi u budućoj ujedinjenoj Evropi.

SKARLET O! TOMAS

2008-02-15T00:38:00.003+01:00

Rođena 1972., profesorka književnosti na Univerzitetu Kent, Skarlet Tomas je pravo proviđenje. A kako i da ne bude – među omiljenim knjigama su joj Fukoovo klatno, Generacija X i Neuromancer i, što je možda najvažnije, ceni književnost Borisa Viana. Ekscentrično, voli kriket, rekreativnu matematiku, ali i da svira gitaru.
Nesebično, na svom sajtu daje delove svojih predavanja o tome kako graditi karaktere i kako krenuti u pisanje romana – jednostavno, ali korisno. http://www.bookgirl.org/
Karijeru je započela kao članica „Novih puritanaca“, britanskog pokreta koji je izrodio jednu antologiju i pozamašan manifest, „a la Dogma“
( možete ga pogledati o'đe http://en.wikipedia.org/wiki/New_Puritans )

Skarlet Tomas je do sada objavila četiri popularna romana: „Bright young things“
( o šest mladih ljudi koji se, posle javljanja na oglas, nađu na pustom ostrvu ), „Going out“ ( road trip junaka koji po prvi put posle dugo godina izlaze iz kuće ) , „Popco“
( Alisa radi u fensi kompaniji Popco, iza koje stoji zagonetka stara 400 godina. Alisa je dete kriptologa...da li će raskrinkati tajni plan? ) i poslednji, koji je i povod za ovaj tekst - „The end of Mr.Y“.
Kao i u „Popco“ i u ovom delu glavni junak je radoznala i obrazovana junakinja koja skida velove sa drevne tajne. Ipak, kako u prve tri knjige Skarlet proučava uticaj pop-kulture na život ljudi, tako se u „The end of Mr.Y“ pomalo pomera od prethodne matrice – glavna junakinja Arijel Manto opsednuta je ukletim romanom koji je napisan u devetnaestom veku, a u seriji ludih događaja u kojima ima primesa i Hokinga i Markesa i Deride, upoznaje kralja miševa i praktikuje divlji seks sa svojim profesorom. Pitanja dobra i zla, realnosti i fikcije, prokletstvo koja mora da se okonča i ključno-da li će Arijel umreti kada pročita misterioznu knjigu...sve ovo se nalazi u jednom od najzanimljivih literarnih ostvarenja protekle godine.

“In any place that I take flight, the dark will mutate into light”, je lajt motiv “The end of Mr.Y “, i po malo podseća na uznemirujuće pesmice koje su pratile tužnu sudbinu Lore Palmer.

Ako vam je sve ovo iole zanimljivo, idite na Amazon. Naši je još ne prevedoše
( uh, ovo je dobro, zvuči starosrpski, pokosovski ).

STUDENTSKI PROTEST 2008?

2008-02-08T23:48:00.000+01:00

Povodom nasilnog zatvaranja izložbe o kojoj smo ranije pisali , http://agitpopkultura.blogspot.com/2008/01/odstupanje.html o ponašanju Koštunice i Tadića ( two wrongs do not make one right ), o tome zbog čega i dalje postoji udruženje podmladka DB-a, u narodu poznatije kao Obraz, o bombama koje su postavljene pod Merkator, a ne pod neki od derikožarskih orgranaka Miškovićeve zle imperije...E o svemu tome nemamo baš ništa da kažemo.
U stvari, imamo al ne smemo.
Ipak, reči koje nam, u nizu slobodnih asocijacija padaju na pamet su:
psihopata, smrad, čkapi, kukavica, atentat, satrti sa zemljom, što ne crkne, zla manjina, neobrazovani a agresivni, od njega ne zavisi nezavisnost, ma Sloba je barem uvek imao milion glasova, spaliti, Sanu = seljački fašizam, najopasnije su ubice za pisaćim stolom, sankcije, zauvek, Evropa, bedem,crnogorski pasoš, ko to neće u Evropu zbog Kosova – samo oni koji nisu bili ni u Evropi ni na Kosovu, zločini za koje niko ne zna, šta će biti sa nacijom kada sazna,od sada postoje samo dve strane, „I'm not the enemy“- „Then who are you?“ ( dijalog iz filma Michael Clayton ), odjednom više gotivim radikale nego deesesovce, Mrkonjić mi je sad maltene okej, na žalost postoje samo dve strane, hajde da završimo sa njima, ne smem da napišem taj tekst jer mogu da me uhapse, Džajić umesto Mladića?- to neće biti dovoljno, narod misli da nas svi mrze bez razloga...

Je l’ može jedno pitanjce?

A šta rade studenti?

PREDIZBORNA LEKCIJA

2008-02-06T16:20:00.001+01:00

Evo kako nash omiljeni predsednicki kandidat Barak Obama, kroz muziku promovishe svoje ideje.
Pogledajte obavezno, mnogo je dobro i ne lichi na Bajagu

http://www.youtube.com/watch?v=jjXyqcx-mYY

PR(A)VA U AMERICI

2008-02-06T16:06:00.000+01:00

A evo izjave Hilari Klinton u vezi sa pravima LBTG populacije u SAD, kao i o tome za shta ce se njena administracija zalagati, u sluchaju da gdja. Klinton pobedi na izborima:

As I have traveled around the country these past twelve months, what I sensed in my heart has been confirmed – America is embracing its LGBT sons and daughters with an acceptance and understanding as never before. On the campaign trail, a father of a gay son will ask about ending Don’t Ask, Don’t Tell. A woman will ask why she can be discriminated against just because of who she is. Sometimes they wait furtively for the crowd to thin and then whisper their confidences in a soft voice and sometimes they stand up proudly at town meetings and want me to share my views on how I will help lead the change to assure that this country fulfills its promise to everyone.
Let me tell you what I have been telling voters across America. I am fully committed to the fair and equal treatment of LGBT Americans. For seven long years, the Bush Administration has tried to divide us - only seeing people who matter to them. It's been a government of the few, by the few, and for the few. And no community has been more invisible to this administration than the LGBT community.
I will change that. The best evidence of what I will do as President is what I have already done.

* I am proud of my record as First Lady, as a U.S. Senator and as a candidate for President in working toward the fair and equal treatment of LGBT Americans.

* I am proud that as Chair of the Senate Democratic Steering and Outreach Committee in 2006, I worked closely with LBGT community to develop a smart strategy that defeated the Federal Marriage Amendment. I am proud of fighting the FMA as divisive wedge politics at its worst.

* I am proud to be a co-sponsor of the Employment Non-Discrimination Act, the Matthew Shepard Local Law Enforcement Hate Crimes Prevention Act, and the Domestic Partnership Benefits and Obligation Act which would grant the same benefits (including health insurance) to domestic partners of federal employees that are currently offered to employees’ legal spouses.

* I am proud to have authored the Early Treatment for HIV Act, which expands access to vital treatment options for low-income individuals living with HIV, and fought to fully fund the Ryan White CARE Act.

* I am proud that I hired a National Director of LGBT Outreach within a month of announcing my candidacy for President and to have openly gay and lesbian staffers serving at all levels of my campaign.

* I am proud to have a National LGBT Steering Committee of over 130 that includes openly LGBT elected officials, Board members and opinion leaders on issues ranging from transgender rights, to HIV/AIDS, to “Don’t Ask Don’t Tell”.

* I am proud to have marched in Gay Pride parades as both First Lady and as Senator and to have spoken in front of so many LGBT audiences ranging from the Human Rights Campaign, Empire State Pride Agenda, the Hetrick Martin Institute, PFLAG (Parents, Families, and Friends of Lesbians and Gays), GMHC (Gay Men’s Health Crisis), and the American Foundation for AIDS Research.

* I am proud to have fought Republican efforts to demonize and marginalize the LGBT community, and I will continue to do that as President.
We have so much work to do. When I am President, we will work together to make sure that all Americans in committed relationships have equal benefits and that nothing stands in the way of loving couples who want to adopt children in need. We're going to expand our federal hate crimes legislation and pass the Employment Non-Discrimination Act and assure that they are both fully inclusive of all people. And finally, we will put an end to the failed policy of Don't Ask, Don't Tell. Courage, honor, patriotism and sacrifice – the traits that define our men and women in uniform – have nothing to do with sexual orientation.

My father was a conservative Republican, who held very traditional views for much of his life. Yet in his last years, it was a gay couple who lived next door who provided much of the compassion and comfort he and my mother needed as he grew ill. And it was that same neighbor who held his hand as he died. If my father can move, America can move.

To each and every LGBT American, I say this. You have done so much to help this country understand your lives by simply being open and honest about who you are and living your lives with dignity. Thank you for your courage. It is time that we recognize your hard work. I know that this country is ready for changes in the law that reflect the evolution in our hearts.
America deserves a President who appeals to the best in each of us, not the worst; a President who values and respects all Americans and treats all Americans equally no matter who they are or who they love. I want to be that President. I want to be your President.

PRAVA U SRBIJI

2008-02-06T15:57:00.000+01:00

Prenosimo intervju koji je Dusan Maljkovic, savetnik urednika sajta www.gay-serbia.com, dao agenciji Rojters

Kakav je polozaj gej/lezbijske manjine u Srbiji? I kako se moze poboljsati?

To je vrlo složeno pitanje. Ako bih mogao da ponudim kratak odgovor, odgovor u jednoj reči, onda bi to bilo -- "napreduje" (u odnosu na ranije). Naravno, daleko je od toga da bude zaista dobar, odnosno nismo blizu postizanja ravnopravnosti i ukidanja diskriminacije.

Analiza štampanih medija, na primer, kojom se godinama unazad bavi "Labris", grupa za lezbejska ljudska prava, pokazuje da ima sve više tekstova koji se bave temom homoseksualnosti (povećana je, dakle, vidljivost jedne marginalizovane grupe), sve je više afirmativnog pristupa, ali i dalje ima senzacionalizma i homofobičnog izveštavanja, kome su skloni tabloidi, pre svih "Kurir" i raznorazne varijacije na tu, ne baš prijatnu, temu "pljuni i prodaj". Jedan od uzroka ovog trenda jeste, s jedne strane, pojačana aktivnost samih gej organizacija i njihovo insistiranje na medijskom prisustvu, na primer "kontroverzne" grupe Kvirija". S druge, tu je kontinuirana edukacija novinara koje iz godine u godinu sprovodi upravo "Labris", tako da su danas i sami izveštači senzibilniji kada se bave temama alternativne seksualne orijentacije.

To bi bio ujedno i jedan od načina promene -- obrazovanje. Potrebno je što više distribuirati informacija o homoseksualnosti, jer je to i dalje tema o kojoj se relativno malo zna. Zbog toga mislim da bi bilo dobro slediti modele država koje su po tom pitanju dosta uradile, kakva je Holandija, na primer, koja u osnovnoj školi, na primer, kroz bajke (princ se zaljubi u princa), upoznaje decu sa postojanjem različitih seksualnih orijentacija u afirmativnom smislu. Informacije takoše treba da budu dostupne i u nastavku školovanja, a predmetni okvir već postoji, npr. kroz građansko vaspitanje, o fakultetima da ne govorim.

Takođe, potrebna je politička promena tj. povećana senzibilnost ključnih aktera političkog života, na čemu posebno radi Gej-strejt alijansa, poznata i po predizbornom upitniku o gej pravima, podeljenom predsedničkim kandidatima. Insistira se i na obrazovanju mladog političkog kadra, kao i na donošenju anti-diskriminacionih zakona. U nekim zakonima, kao što je onaj o univerzitetu ili medijima, odavno je unesena odrednica seksualne orijentacije, što je dobar model za dalju afirmativnu promenu pravnog okvira.

Sta je uzrok tolikoj homofobiji u Srba?

Ključni problem, po mom mišljenju, nije pravna neravnopravnost, nepostojanje specifične odrednice u novom Ustavu koja zabranju diskriminaciju po osnovu seksualne orijentacije i sl. (mada je i to veoma važno i žalosno je to što je propuštena prilika da Srbija dobiej jedan od najliberalnijih ustava na svetu), već diskriminacija na društvenom nivou, ideološka po svojoj prirodi, koja počinje od porodice, ide dalje kroz zvanično školovanje i kroz neformalno druženje, a to je "prihvatljiv mržnja" upravo prema homoseksualcima -- izraz kao što je "peder", još uvek nabijen negativnim značenjem, dobar je primer. Kada vas neko označi na taj način, vi ste "dno dna" -- čini mi se da i dalje ne postoji gora uvreda. Ostaje, naravno, nejasno zašto je to tako, jer je reč i dalje o moralnoj "tabu-temi": svi znaju da je biti peder nešto loše, ali većina ne zna da objasni zašto ili koristi uobičajene predrasude koje se povezuju sa ovim uvredljivim označavanjem: bolesno, nastrano, odvratno. Mi znamo da se homoseksualnost još od 1971. godine ne tretira kao poremećaj u SAD, da je to kasnije prihvatila i Svetska zdravstvena organizacija (SZO), da je "istopola ljubav" uobičajena varijacija ljudske seksualnosti, ali ove informacije imaju slabog uticaja -- ili ih nema u dovoljnoj meri ili i dalje nisu u stanju da promene čvrsto ukorenjene predrasude.

Ne treba zaboraviti ni to da i dale živimo u izrazito patrijarhalnoj sredini (što se polako menja), kao i da postoji velik neformalni uticaj Srpske pravoslaven crkve (SPC) poznate po izrazito tradicionalnom shvatanju seksualnosti i rodnih uloga.

Kakvo je vase misljenje o predlogu Zakona o diskriminaciji, sta mu fali (ako ista), da li ce poboljsati vas polozaj ili ne, da li pruza punu bezbednost svim marginalizovanim grupama ili ne?

Zakon o diskriminaciji tek treba da prođe raspravu, javnu, i onu u Skupštini. Predlog je dosta dobar, on prati trend zapadnoevropskog zakonodavstva i čini mi se da njegovo vreme dolazi, naročito nakon pobede tzv. "evropske opcije" na predsedničkim izborima, koja bi trebalo da ga podrži.

Problem koji ja imam sa predlogom je dvostruk. Prvo, reč je o formalnim primedbama: u zakonu stoji "seksualno opredeljenje", a treba "seksualna orijentacija". Mi se ne opredeljujemo, naši sekualni afiniteti nisu u domenu slobodnog izbora, oni su konstruisani složenim društvenim uticajima. Takođe, brkaju se pol i rod, pol kao biološka odrednica i rod kao specifičan "performativ" izgrađen u odnosu na pol, koji može biti "u skladu" sa standarnim rodnim ulogama (muškom i ženskom), ali ne mora (transrodnost). Drugo, imam i "suštinske" prigovore: odrednica o gej braku meni je problematična u onoj meri u kojoj i svaki brak -- on da je više prava onima u braku nego onima koji nisu u njemu, tako proizvodeći još jednu nejednakost. Ja bih se, nasuprot ovom trendu, založio za ukidanje svih beneficija bračne zajednice i njeno svođenej na formalnost koja ne doosi bilo kakve privilegije. Takođe, insistirao bih da ne postoji posebna odrednica, tzv. "zločin iz mržnje" tj. da se svi zločini jednako tretiraju, bez obzira nad kim su izvršeni. Smatram da ona daje više privilegija manjinama, a meni je cilj postizanje apsolutne ravnopravnosti svih građana i građanki, bez obzira na njihova lična svojstva.

Van navedenog, čini mi se da je zakon dobar,a što je najvažnie, podložan izmeni, a njime ću se svakako detaljniej baviti kada bude katuelno njegovo usvajanje. Puna bezbednost, nažalost, ne može biti garantovana nikakvim zakonom, pa ni ovim, ali se ona može ostvarivati dugoročnom društvenom promenom koja vodi ka utopijskom društvu oslobođenom svake diskriminacije, pa i homofobije.

Neki planovi za novu Gay Pride Paradu? Da li je uopste moguce izvesti nesto tako kod nas?

Planova uvek ima, pravo pitanje je da li su oni izvodljivi. Obradovaću, za sada, sve homofobe: Prajda još skoro neće biti . Nemojte me držati za reč -- nikada se ne zna, možda vas i (ne)prijatno iznenadimo!

Šalu na stranu, posle iskustva 2001. godine koje je bilo izuzetno brutalno i traumatično, ne postoji saglasnost na nivou samih gej-lezbejskih organizacija da li prajd treba organizovati. Postoje mišljenja da treba pokušati -- jedan od ideja bila je da se organizuje u toku Evrovizije u Beogradu, manifestacije koja tradicionalno zaokuplja pažnju upravo homoseksualne populacije. Takođe, mnogi smatraju da je Prajd relikt jednog vremena koje je nedvosmisleno prošlo -- on je nastao davne 1969. godine, kada je društvena situacija bila u mnogome različita nego što je danas i predstavljao je radilani odgovor na homofobiju. Danas je ta manifestacija skoro svuda u svetu svedena na komercijalno-paradni šou program bez jasno artikulisane političke poruke. U regionu postoji Prajd koji se svake godine održava u Zagrebu, u kome učestvuju pojedinci i organizacije iz Srbije, i to je, po mom mišljenju, sasvim dovoljno. Više od Prajda potrebno je razmišljati o novim aktivističkim strategijam u 21. veku koje podrazumevaju internet kao sredstvo emancipacije -- u tom kontekstu sajt Gay-Serbia.com dobar je primer kreiranja virtualne zajednice koja daje mnoštvo informacija o homoseksualnosti, ali i konkretne kanale komunikacije za sve zainteresovane da razmene mišljenja, upoznaju se i unaprede svoj privatni život. Takođe, treba promisliti i ideološke temelje aktivističkog rada -- napustiti tzv. "politiku identiteta" koja insistira na razlikama i preći na "politiku univerzalizma", koja kaže da nije važno kakve ste seksualne orijentacije -- kada to više ne bude nikog zanimalo, tj. kada prestane da bude faktor podele na homoseksualce i heteroseksualce, sama osnova diskriminacije biće ukinuta, pa nje, posledično, neće ni biti.

KOSOVO OVERDOSE

2008-02-04T23:03:00.000+01:00

Kud god da krenem tebi se vraćam ponovo...o majko mila, da li je to sve skoro gotovo?

Mislim da će nam pomalo, onako mazohistički, i nedostajati: glupa demagogija političara koji obećavaju da je bilo biće i ostaće srpsko, integritet i suverenitet, povratak raseljenih, zaštitu nejači...a sve dok se šacuju ribice u prvom redu i prebrojavaju procenti od igre „koliko sam dobar“.
Oni naravno znaju da su full of shit, oni, naravno, znaju da je između 1389. i 1918. tamo dole živeo još neko osim Srba... Iako to prividno ignorišu, oni su čitali o tome šta se u januaru 1998. događalo u selu Donji Prekaz a šta u proleće naredne godine u Suvoj Reci.
Dok piju vodu, i uzimaju vazuh za nastavak patritoskog obraćanja na temu koliko je srpska tajna bolna i neizreciva, njima sigurno prolazi kroz glavu odnos snaga i odnos procenata, znaju šta je Bondstil, ko tamo sedi i igra karte, i oni, ti političari, su svesni koliko smo, ( narod koji se Srbima smatra a koga oni predstavljaju ), jednostavno rečeno, zasrali. Od 1991., pa sve do 2000. zasrali smo do balčaka, da ne podsećamo na imena gradova i imena od strane naroda biranih vođa, niste mali, znate sve.
I mi svi sve to znamo, ko ne zna ima na Internetu, a još bolje znaju političari koji, osim jednog, uvek zaboravljaju da podsete da u kolapsu koji je ovaj narod doživeo, postoji i deo krivice istog tog naroda.
A razmišljanje o istoriji se reflektuje na svakodnevno ponašanje, ali i na kulturu, dabome. To što političari drže narod u balonu „mi smo besprekorni, ostali nas mrze jer smo mnogo do jaja, a ništa nismo krivi majke mi“ ima direktan upliv u svakodnevni medijski život.
Na primer večeras, gledamo kandidate za Beoviziju: u još jednoj kloniranoj kompoziciji koju je napisao bivši pulen Jula, Željko Joksimović, njegova golubica-caricomilicolika Jelena Tomašević, „vaskrsava“ Vidovdan u pesmi „Oro“. I taman smo mislili da je gotovo...ali ne, Žeks i Jelena produžavaju tamo gde Goca Lazarević stade, pa nam deliveruju Vidov dan za XXI vek. U svetlu nastupajućeg osamostaljenja Kosova, postoji opravdana bojazan da će ova grozna numera i pobediti.

Ili danas, u frizeraju, u Gloriji, zabeleška sa snimanja spota Kosovski božuri, po tekstu antisemite i naciste Nikolaja Velimirovića, a u kome učestvuju Ivana Žigon i njen sin, jednogodišnji Stevo.Tokom snimanja spota su se, kako piše u listu Glorija, dogodila dva čuda -prvo je mali Stevo, dok se spremao za set, počeo da „celiva ranjene ikone“, da bi se potom, čuda nastavila i ispred manastira, tačnije iznad, gde su proletela dva aviona, čiji su tragovi formirali „pravilan krst“.
Nismo pomešali, ova priča nije izašla ni u „Zoni sumraka“ ni u listu „Pravoslavlje“, nego u običnom magazinčiću za domaćice.
Pa aman zaman dokle više?
Prosto poželiš da dođe misija, da se nešto završi ili da počne, jer je sve što nude kao alternativu odvratni, patetični kič kojim se podiže tiraž, povećava gledanost, dobijaju glasovi naivnih i ništa lepo ni smešno nema u tome.
Kao ni u sinoć, ništa zanimljivo osim činjenice da je Toma Nikolić ( koji je, o kempa, glasao u vrtiću "Zeka" ), podneo poraz kao, što bi rekli dizelaši, "dingospo", sve ostalo je bilo isto kao i ranije...
...Sitna češagija upravnika, reditelja i glumaca o Tadićevu pobedu, nemušti umetnici u ulozi političkih analitičara ( što dokazuje svu besmisao ovog posla – mislim, analitičkog) , trubači i u DSu i u SRSu, pitanje samo kod koga će da zasviraju, kao da su isti, iako su se dve nedelje upinjali da nam kažu da nisu, pa onda i devojka Baneta Trifunovića je isto podržala, pa opet ona sramotica sa pevanjem Bajage i tako...Kao što rekoh, tebi se vraćam. Ponovo.

GLAS NEPROMENJENIH

2008-01-31T20:21:00.000+01:00

Očigledno je da oni koji biraju moraju da odluče između emotivnog i racionalnog dela svoje ličnosti. BoTa svoje spotove počinje rečju „Znam...“ dok ToNi forsira krilaticu „Svim srcem“.

Tako i ja. Znam... da bih stvarno volela da napišem veliki tekst o britanskoj spisateljici Skarlet Tomas i njenoj briljantnoj knjizi „The end of Mr.Y“.

Sa druge strane, svim srcem...bih želela da konačno okončam poslednju ruku svog romana i da se on konačno nađe u knjižarama.

Ali, but, hebiga...konzumacija ćorave kutije i participacija u izborima odvlači pažnju od uobičajenih tema, a koliko vidim i kuso i repato se, u predizbornom finišu oglasilo povodom toga „zašto izaći i šta tamo uraditi“.
Mnogi bliski LDP-u će, naravno, glasati za BoTa-a, i to oni koji su,u periodu „poslepetooktobarskihpromena“ na ovaj ili onaj način profitirali, ekonomski, statusno, klasno, pa i vizuelno. Pojedinci koji su se promenili, i to zahvaljujući tranziciji i odličnim odnosima sa prvacima Demokratske stranke, zaokružiće u nedelju broj 2, prvenstveno štiteći sopstvene interese a tek drugenstveno iz brige za neprosvećene sunarodnike i straha da nas ToNi ne zavije u „crno pa se ne vidi“.
Na strani onih koji neće glasati ima mnogo mladih, kojima su oba kandidata nedovoljno bliska, koji ih vide kao Robota i Grobara, ali apstinencija kao stav karakteriše i one kojima se život nije preterano promenio u proteklih osam godina,i kojima treba nešto više od već pripremljenih govora, ispijanja vode posle 120 sekundi i pominjanja Noleta, Ane i Jelene u svakoj sedmoj rečenici.
Nemački umetnik Josef Bojs organizovao je, početkom sedamdesetih godina, „Stranku nebirača“, što je bio svojevrsni politički stejtment koji je propagirao izbore putem referenduma, a ne kroz partijske figure. Kada se ovakav stav izrekne u Srbiji, to nije stejtment, već izdaja, jer je domaći sindrom podela na dve strane, u kojoj su nebirači „čkepi“ koji ne žele da štite interese koji nisu njihovi, a ne ljudi koji nemaju izbor.

Vest da su Marko Milošević i njegova majka dobili azil u Rusiji, je kap koja je prelila moju čašu ( lepa paralela u odnosu na „go – to- vote“ spot Demokratske omladine ). Posle ovakve informacije MOJ potencijalni predsednik bi ukinuo Rusku ambasadu i prekinuo odnose sa njihovom bolesnom Federacijom...iako sam hard-core rusofob, mislim da ovakve mere ne bi bile previše. Marko, Mira i njihov Monstrum su doveli Srbiju pred ponor i davanje azila ovim „ljudima“ je tragičan nastavak svih gubitaka koje smo doživeli u periodu „poslepetooktobarskihpromena“.
Na žalost, ja svog kandidata na ovim izborima nemam, ali kako kaže Queeria, mogu da dopišem neko ime na glasački listić.

Last but not least, ne mislim da će ToNi pobediti na izborima u nedelju. Zato što znam...da njegova pobeda ne bi ugrozila samo "srpski narod i Evropski put" već i krupnosopstveničke ekonomske oligarhije. Čujem da neki ekstremni građani priželjkuju da pobedi Groubar da bi ova zemlja pokazala svoje pravo lice, dok ja ipak navijam za BoTa-a, zato što znam...da će DS morati da počne da usvaja diskurs LDP-a ne bi smo li se svi mi zaista našli u Evropi, zato što znam...da BoTu žulja upravo onaj čije ime ne može ni javno ni tajno da izgovori, onaj koji, bez da peva, ima "snage i hrabrosti".
A onima koji se čude kako je radikalsko-narodnjačka koalicija osvojila skoro dva miliona glasova, mogu svim srcem...da poručim „Proleće je, a vi nikad niste bili u Srbiji“.

JEDNO OD MOGUĆIH REŠENJA...

2008-01-25T20:47:00.001+01:00

http://blog.b92.net/text/1997/Glasaj%20za%20svoju%20ljubav/

ODSTUPANJE

2008-01-24T22:10:00.000+01:00

Verovali ili ne, ali u ovom trenutku se u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu održava izložba „Odstupanje“, grupe umetnika iz Prištine. Ova vest je obradovala sve one koji veruju u mogućnost drugačije Srbije, utoliko što je, kako čujemo, na sinoćnjoj diskusiji bilo veoma prijateljski i živo, a Driton Hajredini, Fljaka Haljiti, Dren Maljići i ostalo društvo iz „kolevke“ su do kasnih sati ćaskali sa svojim srpskim kolegama.
Kako se kaže u katalogu, Albanci sa Kosova za Srbiju ne predstavljaju temu, osim kada se govori o kontekstu teritorije i statusa ,a višedecenijska antialbanska propaganda koja je kulminirala u Miloševićevo vreme dovela je do toga da komunikacija na liniji Beograd-Priština-Novi Sad bude minimalna čemu je doprinosila potpuna blokada koju su Srbi imali u odnosu na Albance i obrnuto.

Poslednji put je umetnost sa Kosova vidjena u beogradskom CZKD i to 1997., na izložbi pod nazivom „Pertej“.

Od radova izdvajamo „Heroje“ Ljujmija Zećirija, duhovit video rad u kome narodni pevači pevaju o savremenim kosovskim umetnicima i nabrajaju njihove uspehe na internacionalnim art manifestacijama ( Manifest, Bijenale u Istanbulu, izložba u Kaselu ).
Artan Baljaj nam radom „Savremeni umetnici Kosova“ pokazuje da se i na Kosovu, pod pokroviteljstvom stranih fondacija, stvara zatvoren klan, što je sindrom koji je, zbog neprikosnovenog uticaja Soros fonda, pokazivala i srpska umetnička scena devedesetih.

„Face to face“ Drena Maljićija istražuje kako nacionalni heroji osvajaju javni prostor i preklapaju se sa vizuelnim sadržajima pop kulture. Maljići suprotstavlja fotografije Elvisa Prislija iz poznate Vorholove serigrafije sa reprodukcijom slike albanskog nacionalnog heroja Adema Jašarija, koji na Kosovu uživa status kultne ličnosti.

Fljaka Haljiti u video radu „Naša smrt-vaše jelo“ postavlja pitanje o iskorišćavanju teme nestalih osoba i njihove reviktimizacije u popularnoj kulturi. Ona koristi spot prištinske grupe Jericho i razgovara sa porodicama nestalih, čiji su porteti korišćeni u ovom spotu. http://www.youtube.com/watch?v=nxyV5yKIbrE

Izložba je otvorena do 05.02. a onda se seli u Beograd, u galeriju “Kontest” gde će biti postavljena od 07.02. – 28.02.

MI SMO GRAD

2008-01-22T22:41:00.002+01:00

230.000 stanovnika Srbije koji su izašli na birališta, zaokružilo je broj sedam, čime su dali do znanja da podržavaju čoveka koji je u toku kampanje izgovorio ove rečenice:

“Ja sam i Albanac…”

“Kosovo nije u Srbiji od 1999. godine…”

„Lepo je što je Boris Tadić u Svetu bezbednosti pročitao pismo devojčice izbegle sa Kosova. Ali, i Hašim Tači bi imao svašta da pročita...“

Neki su nezadovoljni. Ovaj tekst služi da ohrabri one koji misle da je 230.000 malo:

Kampanja koju je Jovanović vodio bila je kratka ali veoma intenzivna, pogotovo u odnosu na javno postavljana pitanja: Kosovo, Mladić, Rusija, Koštunica, Mišković…do juče su bile vrlo, vrlo tabu-teme. Danas o svemu tome diskutujemo i pišemo daleko otvorenije.
Od kada su raspisani izbori, pa narednih trideset dana, neki novi ljudi su saznali zašto je pesma “Times they are a changing” bitna za istoriju društvenih i antiratnih pokreta, dok neki drugi su shvatili da reč “genocid” ne mora da se pičkinski, svilanovićevski, prećutkuje, da masakre u Suvoj reci i Srebrenici nisu režirali Medlin Olbrajt i Vesli Klark, da se sve to stvarno dogodilo. Deal with it.

Brutalno, neuvijeno suočavanje sa istinom je jedini pravi protivotrov, iako odloženog dejstva, a sve što je Jovanović govorio, zajedno sa Vesnom, Žarkom, Nikolom, Nenadima, Vladanom tek će, na mala vrata, ući u okvir opštih tema za javne političke analize.
Ovakav “in your face” pristup na neki način je započeo Vladimir Popović svojim nastupima u emisiji “Insajder”. Verovatno nehotice, zato što sam i nije političar, Beba je inicijator jednog osvežavajućeg trenda koji, kao što vidimo, ima sve više i više poklonika. U prilog ovome posmatrajmo njegov razvojni put – Popović je od još jednog zalizanog vlasnika marketinške agencije, posle pojavljivanja u “Insajderu”, postao predmet neobične idolatrije. Na mitinzima i konvencijama LDP-a pominjanje njegovog imena izaziva bitlsovsku euforiju, a i mlado i staro stoji u redu za “fotkanje sa Bebom”. Na sajtu za online socijalizaciju “Facebook” postoji i grupa koja se zove “Pokret Vladimir Beba Popović”.

Kako je došlo do ovog zanimljivog preokreta? Mladi, buntovni, progresivni koji žive u razvijenim demokratijama nemaju baš puno razumevanja za dobrostojeće šminkere u lakovanim cipelicama.
Ali…u Srbiji, koja se davi u lažima i pradrevnoj mitologiji onih koji su milioneri a izgledaju kao socijalni slučajevi, oreol može da se osvoji i neuvijenim plasmanom istine, pa je tako, zato što govori neustrašivo i hrabro, Beba pridobio fan – bazu koja je do juče pripadala Koji ili Giletu.

Osvald Špengler je u “Propasti Zapada” napisao kako je moderna izborna borba građanski rat vođen glasačkim listićima, i da su izbori briga i volja da se uredi daleka budućnost.
Ta budućnost, kakvu nudi LDP, za većinu građana i dalje predstavlja suviše gadnu žabu, koja je očigledno prevelika za slavsku, sveže srednjoklasnu, uplašenu, “Kurira” načitanu Srbiju.
Onu Srbiju koja se zenta da će dolaskom Tome izgubiti siguran polupansion u Kušadasiju, kredit za C4, punu korpu u Maksiju ( brojanicu oko ruke će moći da zadrže ).

Ali…ljudi moji, pa dvesta i trideset hiljada je jedan manji grad, grad onih koji na razvoj moderne civilizacije ne gledaju kao na “otimanje i Ratka i Kosova”. Iako su znali da Jovanović trči trku koju ne može da dobije, njegovi poklonici su ipak zaokružili 7., ne da bi “kaznili Borisa” nego da bi pokazali da ih ima, da tek dolaze i da su bitke glasačkim listićima tek počele.

Intimno, ali i javno, za mene ove zime više nema izbora. Prvo, zato što nikad ne glasam za vlast, a drugo, pa niste valjda mislili da ću da se “svetim” Borisu tako što ću da zaokružim Tomu? Anyway, “za Koštinog koalicionog druga nema drugog kruga”.
Na odluku da više ne glasam navele su me, pored važnih, i neke trivijalne stvari:
tekst Ivana Marovića na blogu B92 o tome kako je Tadić uzeo učešće u jednoj od najznačajnijih noći koju je organizovao “Otpor” ( 13.01.2000. ) – prilažući svedočanstvo o Borisovom glasu, koji je čitao imena poginulih pod Miloševićevim režimom, Marović je, u stvari, naveo na razmišljanje “šta se dogodilo sa tim čovekom?”http://blog.b92.net/text/1923/%C5%A0ta%20se%20dogodilo%20pre%20osam%20godina%20i%20za%C5%A1to%20je%20to%20bitno%20danas/

Uz put, tu su i ključne izjave onih koji podržavaju harizmatičnog…

Јелена из групе Зана: "Моје мишљење је да су сваки избори важни, али ови су најбитнији. Борис Тадић је Дорћолац, ишао је у моју основну школу и ја не могу да гласам за другог. Зато гласам за Бориса!" Жика из групе Зана: "Ја нисам ишао у ту основну школу…, али гласаћу за Бориса, јер смо он и ја исто годиште. Председник представља земљу у свету, а он је леп и харизматичан мушкарац, јако је важно да нас такав неко представља."

Мирослав Илић: "Ја сам осведочени хуманиста, имам генетику и искуство, а Бориса знам већ дуже време, знам га приватно, знам како размишља и њега видим и препоручујем као најбољег човека да буде председник ове земље, са овим уставним овлашћењима".

Zbog svega ovoga, glave gore. Ako se plašite Groube, glasajte za Dorćolca koji “zbor kupi, al zboriti ne smije”.
Ja sam preživela i devedesete i Slobu, i potrebno je mnogo više od namrgođenog Nikolića da bih se uplašila. I mnogo više od baršunastog glasa da bih bila impresionirana.

Nisam sa Dorćola, nisam ni uplašena, a ni impresionirana, nego u ime Starog grada i Vračara i Savskog venca i Jima Morissona kratko poručujem “Come on baby, bite my wire. Vidimo se na sledećim izborima!”

DŽENAZA ZA KUSTURICU

2008-01-15T23:04:00.001+01:00

„Oprosti Bože Vilisu Brusu za sva sagrešenija voljna koja je počinio na filmu i van njega, noću ili danju... živeo je i umro muški, neka mu je laka ova srpska mokrogorska zemlja.“

Dok pop čita opelo pokojniku odzvanjaju taktovi posmrtnog marša, narikače jecaju. Sledećeg sekunda buldožer brutalno zatrpava jamu kraj koje ožalošćena familija već uveliko plete kolo.Činom sahrane lošeg filma juče je na Mećavniku Emira Kusturice u Mokroj Gori počeo filmski festival „Kustendorf“. Za pokojnika izabran je holivudski hit „Umri muški“, a sa pokopanim sandukom sahranjena su kopije sva četiri dela ovog filma. U povorci koja je prodefilovala ulicama Drvengrada bio je čuveni ruski reditelj Nikita Mihalkov, krstaču sa imenom pokojnika - filma „Die hard“ (ispisano ćirilicom) nosio je Stribor Kusturica, a rolu u popovskoj mantiji odradio je Nele Karajlić.

Blic, 15.01.2008.

I zamislite sad da Robert Redford svečano otvori svoj „Sundance“festival tako što polije kofu govana na kopiju filma „Arizona dream“ Emira Kusturice. Pa se onda, na tradicionalnoj „Vanity fair“ žurci posle dodele Oskara, Rasel Krou popiša na dvd na kojem su „Život je čudo“ ili „Zavet“, a dok to radi Ridli Skot i Tod Hejns navijaju i, već pripiti, dobacuju : „ I nabijem na onu stvar ja i tog masnog Kurcuricu, i onog buljavog Mihalkova i kratkoprstog Koštunicu i njihov bedni festivalčić u dupetu sveta“.

Sad smo to zamislili i shvatamo da ne bi bilo lepo, zar ne? Bilo bi odvratno, zar ne ? Nedostojno i nisko i nimalo duhovito.

U čemu je onda razlika između ovih nemogućih primera, i onog mogućeg, koji se juče odigrao u nezavisnoj državi Mokroj gori, u tzv. „Kustendorfu“- lepom i ne tako malom parčetu Srbije koje je, kao što vidimo, vrlo otuđivo, već nezavisnije od Kosova, u kome njegov vlasnik, nekada poštovan i uspešan filmski reditelj, određuje koji će kanali da se gledaju i kolika će putarina da se plaća.

Pred očima mladih i starih filmadžija, odigrava se sprdačina sa pravoslavnom sahranom, činom koji nas inače ne potresa, osim kad ga upriliče navodni vrli ortodoksi.
Od prominenata tu su i stari antikomunistički profiter Mihalkov, Miloševićev fan Handke i Premijer zvani 11%.

Ovo pagansko orgijanje, zaliveno rakiicama i parama iz budžeta Ministarstva za Kusturu, događa se bez ikakve reakcije Tuck-a ( zvaničnog distributera kompanije Fox ), bez reakcije domaćih filmadžija ( koji znaju koliko je teško snimiti ikakav film, a kamoli blokbaster sa puno efekata ), bez reakcije advokata koji se bave autorskim pravima
( sahranjivati glumca koji je živ je nekakva povreda dostojanstva i nanošenje duševne boli, zar ne? ).
Ako ovaj događaj ( ukop filmskog dela ) uzmemo u razmatranje kao konceptualni rad, ili performans, videćemo da je i tu promašena poenta. Die Hard 4. nije ni najskuplji niti najgledaniji film protekle godine u USA pa samim tim ne simboliše ono što su organizatori na Mokroj gori izmaštali – ovo ostvarenje nije prvi primer za njima omraženi „holivudski način“.Zanimljivo je da je Vilis desničar, koji je želeo da se bori protiv Arapa u Iraku i Avganistanu, što ga ideološki neobično približava Nemanji, koji se tokom ratova u Jugoslaviji ne-činjenjem i ne-osuđivanjem stavio na stranu na kojoj je i dalje.

Nisu bitni reditelji, niti imena filmova. Važna je grozota, zadriglost, pijanost, retrogradnost ove bolesne ideje kojom se ponižava neko ko je ni kriv ni dužan za duševni „šmerc“ koji prati onog ko je organizovao ovaj blam nad blamovima – nije Vilis kriv što „guru sa Mećavnika“ više ne može da vidi ulice svog detinjstva, da oseti "delić atmosfere" koja ga je inspirisala da snimi dobre filmove zbog čije slave i dan danas snima loše, nije ćelavi Brus kriv što kosmati Nemanja neće nikada više moći da prošeta Sarajevom, i što se „nikada više neće vratit u svoj rodni grad“.

Sve ovo sigurno boli, mnogo više nego što iko od nas može da zamisli. Kusturica živi u paklu, okružen toksičnim isparenjima mržnje, i ljudima koji su sramotno breme Srbije.

I zato ovo „art-opelo“ nije održano za jošte živog Brusa Vilisa, već je to bila dženaza za, sinoć zauvek nestalo, dostojanstvo i kredibilitet Emira Kusturice.

Na ovu temu, iz prve ruke, odlican tekst

http://sitanvez.mooshema.com/2008/01/22/veliki-bal-kod-sotone/#comment-640

TOTAL REQUEST LIVE

2008-01-15T15:33:00.000+01:00

Govor Vladimira Popovića na završnoj Konvenciji LDP

"Iskoristiću prednost koju gost na političkom skupu ima i obratiću vam se, ne vodeći računa o programu ili statutu, stranačkoj disciplini ili socijalno poželjnoj političkoj korektnosti, ali ipak kao glasač LDP-a i na ovim izborima, glasač Čedomira Jovanovića.
Ovi izbori, kao uostalom i politički život u Srbiji, odvijaju se neravnopravno, uz pritiske i pretnje, veštački pokrenute teme, da bi u stvorenoj atmosferi straha bili obesmisljeni i svedeni na nekakve dve, navodno jedine, mogućnosti i nazvani izborom između dva puta.
Rastrčali su se samozvani analitičari, profesionalni simpatizeri, skribomani, blogeri, kolumnisti placenici, spin doktori, istraživači, da nam objašnjavaju izbornu matematiku, procente i logiku praveći od ovih izbora lakrdiju, svesno nas terajući da zaboravimo gde i kako živimo - naročito poslednjih 5 godina.

A živimo u zemljii u kojoj se svakodnevnim kreiranjem afera, trovanjem javnosti kroz plaćene medije, kontrolom istine i zamenom teza, pokušava samo jedno - izbegavanje odgovora na pitanje svih pitanja, odgovora bez koga Srbija ne može da ide dalje.
A to je odgovor na pitanje: Ko stoji iza ubistava Zorana Đinđića i zašto?
Na prvi deo pitanja, odgovorio sam još pre nekoliko godina, nabrojivši svakoga od tih zločinaca pojedinačno. Danas oni to više ne kriju već kristalno jasno, sami daju odgovor i na drugi deo pitanja - zašto su ga ubili.
A ubili su ga da bi izveli puč i preuzeli vlast, da bi Srbiju vratili sa puta na koji je on sa narodom poveo posle 5. oktobra, sa puta u EU i demokratsko društvo, i vratili nas u mrak prošlih vekova, prodajući nas KGB firmama, nudeći u bescenje Putinovim oligarsima, a samo zarad očuvanja ličnih karijera i skrivanja istine o zločinima koje su činili poslednjih 50-ak godina.
Upravo se oko tog ubistva i oko sudskog procesa koji se tim povodom vodi, prelama sve što se danas u Srbiji dešava, uključujući i ove izbore.
Ako i dalje postoje oni koji ne žele da veruju da iza najstrašnijeg zločina, prema ovome narodu, u 21. veku, učinjenog 12. marta 2003, stoje bračni par Koštunica-Radović, uz Ljiljanu Nedeljković, Nikitovića, Tomića, Bulatovića, Jočića, Nalića, Tijanića i to tako što su, zloupotrebivši Vojnu službu bezbednosti, pre svega onaj deo blisko povezan sa jednom od frakcija ruskog KGB-a i uz pomoć ratno-kriminalnog lobija u MUP-u i DB-u, stvorili političku zaštitu kriminalcima, pruživši im institucionalni okvir.
Ako takvih zaista još ima, neka sami pogledaju šta danas rade sa Srbijom Koštunica i njegova banda, gde Srbiju vode, kako se i kome prodaje NIS, kakve poruke šalju demokratskom svetu, ili kako su od ruskog ambasadora stvorili visokog državnog funkcionera. Bez istine o tom ubistvu ne može se ni ići dalje, bez otkrivanja političkih mentora tog ubistva nema demokratizacije Srbije, pa ni demokratskog predsednika.
Zbog toga je nametnutu temu o "najozbiljnijim kandidatima" Nikoliću i Tadiću, smatram lažnom. I zato moj glas ide jedinom kandidatu, koji zna da bez spremnosti da reši političku pozadinu tog ubistva nema demokratskog predsednika - Čedomiru Jovanoviću.
Jer, nema "ozbiljnih kandidata" među onima: od kojih je jedan najavljivao ovaj zločin i tome se radovao i onoga koji je sve učinio da se ovaj zločin zataška i naručioci ne kazne. Ne može biti demokratski kandidat onaj ko je tim ubistvom dobio sve - i stranku i funkciju, moć, uticaj, Zoranove glasove, a sa druge strane je uradio sve da se od tog Zorana distancira.
U čemu je razlika između onoga ko javno kaže da je Zoran bio mafijaš, i kao mafijaš ubijen, I ovoga, pristojnog, čija je "zvanična politika stranke" to isto, samo se to javno ne govori ali se činjenjem dokazuje.
Ne mogu biti ozbiljni kandidati oni, od kojih jedan nema ni jedan razlog da bi se za njega glasalo, a ovaj tzv. demokratski, samo jedan - da se ne bi glasalo za onoga prvog.
I zbog toga glas za demokratsku Srbiju mora da ide zaista jedinom ozbiljnom demokratskom kandidatu - Čedomiru Jovanoviću.
U nedostatku političkih i logičkih argumenata, stvaraju atmosferu straha, plaše narod povratkom nedemokratskih i opasnih snaga, mračnih sila iz 90-ih i na taj način opravdavaju ovaj veštački stvoren izbor između navodno jedina dva puta.
I to radi onaj ko je te snage i vratio u politički život, isti onaj koji je sa tim retrogradnim snagama, krađom, doneo ustav, onaj koji je glasovima Zoranove stranke uz pomoć mračnih sila izglasao rezoluciju kojom je građane Srbije stavio u zatvor. Dok smo na vlasti bili Nataša, Čeda, Vesna, Žarko, Vladan, Nenad, ja... Radikali nisu imali ni 10 %, a DSS ili G17 nisu ni postojali. Zato je na ovim izborima glas za Ćedu i glas za povratak svih koji bi te retrogradne snage vratili na mesto koje i zaslužuju, podjednako efikasno kao što su to radili i tad.
Razlozi zbog kojih se ovakve teme nameću građanima, leže u činjenici da bi ovo stanje političke letargije trebalo da ostane zauvek i da se stalno bira između mraka i tame i kako nikad Čeda, ili neki novi Čeda, ne bi mogao da nastavi tamo gde je Srbija zaustavljena 12. marta. Da se više nikada nikome ne pruži šansa, nego da se završetkom privatizacione pljačke, zacementira sudbina Srbije, koju će voditi deset porodica Miloševićevih tajkuna, ratnih zločinaca, Zoranovih ubica i onih koji su im to oprostili.
Jer da je Čeda imao pravo na normalan, objektivan i istinit razvojni politički put, danas ne bi postajao strah od neizvesnosti, kao ni dileme oko toga koja bi to politika trebalo da pobedi u Srbiji - i to već u prvom krugu.
Ovako, posle 4 godine vladavine tog "demokratskog " kandidata , vratili smo se 10 godina u prošlost , sa restituisanim Miloševićevim društvenim vrednostima, sa uništenom Zoranovom strankom i političkom vizijom, izmesanim društvenim normama koje formiraju mafijaško - tajne službe i njihovi kriminalni mediji u cijem je osnivanju itekako veliku ulogu imao i ovaj tzv. demokratski kandidat. U licemernom društvu kao što je naše, gde se malo pamti i još manje misli, nije teško da ovaj kandidat bude proglašen socijalno poželjnim i da se u njegovu aktivnu podršku uključe mnoga ugledna imena, spremna da traže podršku za svog kandidata.
Bilo bi lepo da nam neko od njih, jasno odgovori - da li traže još jedan mandat da bi se njihov kandidat ponovo izvinjavao mafijašici, Arkanovoj udovici, hapšenoj tokom Sablje zbog pripremanja alibija Zoranovim ubicama,
ili mozda traže još jedan mandat da bi on mogao da nastavi da uz pomoc narko dilera i dalje širi teoriju trećeg metka i tako ruši optužnicu protiv Zoranovih ubica?
Možda traže naše glasove kako bi i narednih 5 godina preko svojih savetnika , a kroz svoje Presove i Kurire, i dalje širio laži o Čedi, LDP-u, Zoranu ili meni ?
Neka jasno kažu da traže podršku za čoveka koji nema političku viziju niti bilo kakve ideje, osim da uništi LDP i svakoga ko je spreman da radi ono što on nije.
Mogao bi jedan od mnogobrojnih pozorisnih direktora, prilikom javne podrske tom kandidatu,da nam kaže - je li to podrška i nerasvetljavanju ubistva vojnika u Topčideru, skrivanju ratnih zločinaca, rušenju presuda od strane suda na čijem čelu njihov kandidat drži Vidu Škero?
Kada ga njegovi savetnici slikaju pored Zoranovog lika ili kada ga neko podržava tvrdeći da je nastavljač Zoranove politike, neka nam kažu je li to podrška još jednom mandatu Tijanića na čelu RTS-a, Jočiću, Mihajlovu, Bulatoviću..
Pošteno bi bilo da borci za ljudska prava i demokratiju, spremni da založe svoj kredibilitet za njihovog kandidata, kažu da li to rade da bi Tadić mogao ponovo da ima razumevanja za nacisitičke tribine na kojima se veliča pokolj u Srebrnici?
Neka neko od onih koji tvrde da je glas njemu, nastavak Zoranove politike, kaže da će i dalje našim parama davati finansijske nagrade Zoranovim ubicama, kako to ovih dana čini njegov ministar pravde, "nagrađujući" jednog od glavnih organizatora tog ubistva- Acu Tomića?
Uostalom, neka otvoreno kažu da li traže glasove građana da bi oni još 5 godina gledali kako njihovog predsednika ponižavaju i ismejavaju, ucenjuju i vređaju ?
A ni sam Tadić ne traži glasove od nas. A i zasto bi tražio glasove od izdajnika, nato plaćenika, narkomana, kriminalaca ili ekstremista , kako nas sve naziva. Ima on dosta glasova za sebe :od Lihtovih do Emira, od Dodika do Rasima, od Tržanke do Čanka, Amfilohija i Ugrice do Žarkovica i Kesića, Miškovića i Cizelja, do Bulatovića i Balinovca.
I zbog svega rečenog, želeo bih kraju da nas sve podsetim, da je Čeda pre 2 godine, uradio nešto, što niko od nas nije smeo ni umeo ili nije želeo ni hteo. Iako se hiljade nas bavilo politikom, na ovaj ili onaj način i bilo nezadovoljno postojećom političkom ponudom, jedini koji je imao dovoljno hrabrosti i političkog instikta da formira stranku i krene, u tada, naizgled, besmisleni rat, bio je upravo on sa malom grupom hrabrih istomišljenika. Za to moraju da dobiju našu ogromnu zahvalnost!
Kada su godinu dana kasnije raspisani izbori, i kada se opet pojavila lažna dilema da li na njih izaći ili ne, da li će to štetiti nekakvom demokratskom bloku i kada je ponovo podmetnuta teza da ta politika nema podršku građana, Čeda je opet, sa grupom najbližih saradnika imao dovoljno hrabrosti i političke intuicije, da pokaže da to nije dilema, već jedini način kako se može i mora boriti za svoju državu, svoje građane i evropsku i demokratsku budućnost ove nesrećne zemlje .
Došli smo do tačke kada oni to više ne mogu da urade sami. Moraju pored naše podrške da dobiju i mnogo više. Naše aktivnije učešće, hrabrost u donošenju odluka, spremnost da u ovoj borbi damo više nego što smo do sada navikli. Samo tako, i samo na taj način ova politika može da postane dovoljno uticajna da bi menjala Srbiju. Zato glasamo za Čedu, do svakog novog procenta, do svakog novog glasača, do novih izbora, do konačne pobede!"

'68. - '08.

2008-01-08T19:23:00.000+01:00

Na početku, jedna ispravka. Prethodno smo, brzopleto, pomenuli da je Kronenbergov „Eastern Promises“ jedan od najboljih, ako ne i naj naj film prethodne 2007.
Tokom novogodišnjih praznika demantovao nas je reditelj Todd Haynes i to remek delom „I’m not there“, o životu, ili mogućim životima, Boba Dilana.
Ovo ostvarenje je fantastično uspeo eksperiment, u kojem lik Dilana portretiše nekoliko različitih glumaca i glumica, a da bi se film u potpunosti shvatio ( a ako niste hardkor fan ) potrebna je mala info uvertira, preporučujemo najočigledniju http://en.wikipedia.org/wiki/Bob_Dylan.

Ova 2008. bitna je i zbog velikog jubileja – četrdeset godina je prošlo od 1968., posle koje je moderno društvo ušlo u novu fazu u razvoju civilizacije. O ključnim tačkama šezdeset osme piše novinar Mark Kurlansky u knjizi „1968 – The year that rocked the world“ a mi ćemo vas, svakog meseca, podsećati na važne događaje od pre četiri decenije.

Što se tiče prekookeanskih prilika, navijamo za Obamu. A što se tiče „stare dame“ navijamo za venčanje godine : Karla Bruni plus, od nedavno, naš omiljeni Nikolas Sarkozi.

Da se ne zaboravi, ponavljamo šta je Sarko izjavio na Samitu EU, polovinom prošlog decembra:

"Šta to znači 'otvoriće se pandorina kutija'? To što Evropa odluči da prizna neizbežnu nezavisnost Kosova ne čini nas odgovornim za činjenicu da Srbi i Kosovari ne žele više da žive zajedno. Da li smo mi odgovorni za ono što se dešavalo u Bosni, u Sloveniji i bivšoj Jugoslaviji? To više ne postoji, ne možemo oživeti maršala Tita. Treba reći, sa tim je završeno. Treba razmišljati o Evropi 2007. i 2020. godine a ne o 1945. o kojoj bi mnogo toga interesantnog trebalo da se kaže".

AGIT POP BOŽIĆNA POSLANICA

2008-01-05T23:36:00.000+01:00

Ako on pokuša da zatvori Srbiju, Srbija će eksplodirati.

N. Samardžić, Peščanik 21.12.

Flowers have no power.

Herbert Marcuse

GORI LOŠ, ZAO

2007-12-27T00:57:00.000+01:00

“Rezolucija je verifikacija svega onoga što je državno rukovodstvo radilo pre 2000. godine.”

Ivica Dačić u Skupštini Srbije, 26.12.2007. 15.15h

BELO

Agit Pop je blog koji se bavi kulturom. I zato se zove agitpopkultura, a sada je kasno da se kaje, i u naziv ubaci i reč “politika”. Kao što vidite, sve je manje onih lepih, shiny, happy tekstova u kojima vam preporučujemo knjige, pesme, filmove, predstave…a sve je više svega drugog. Hebiga, specijalna vremena zahtevaju specijalne modifikacije, kao što reče Anđela Baset u najboljem filmu o dočeku Nove godine, dakle “Strange days”
( Angela je Mace, a Tom Sizemore je Max ):

“MACE: So you're saying we just pretend is didn't happen? It happened! The LAPD executed one of the most important black men in America! Who the fuck are you to bury this?!

MAX: Fine. Do you want blood running waist deep in the storm drains? The gangbangers'll spread like a wave through this city and burn it to the ground. And when the fires start the street cops'll be capping off at anything that moves. It'll be all- out war and you know it.

MACE: Yeah, well maybe it's time for a war! “

Iako se u potpunosti slažemo sa Mace ( taj scenario su pisali Jay Cocks i James
Cameron ), evo šta možemo da preporučimo za mirnu novogodišnju noć, a tiče se kulture: častite se knjigom “Treptaj” Teodora Rošaka, o kome ćemo pisati veliki tekst jer to zaslužuje. “Treptaj”, u originalu “Flicker”, je izbrušeni dijamant za sve one koji obožavaju film, teorije zavere i SF i sve to na jednom, besprekornom, mestu.
U kratkom predahu između dva poglavlja pogledajte “3:10 to Yuma” Jamesa Mengolda
( rimejk istoimenog vesterna iz pedesetih, ovog puta sa Russel Crowe – om i THE Christianom Bale-om u glavnim ulogama ) plus “Eastern Promises” Davida Cronenberga, koji je po mišljenju naših minimalnih, minimaus malenkosti, THE film prošle godine.
Što se tiče nabavke, znamo kako se ne pomaže monopol: Rodić, Merkator i Metro su mesta na kojima možete da pazarite bez osećaja krivice. Od manjih marketa, tu su privatnici, Višnjica i pijace.
A ako vam treba jedno mesto za prednovogodišnje mrmanje, preporučujemo turski restoran “Lajla” na uglu Takovske i 27.marta. Kebabi su kebabi, Alinazik varijanta pogotovo, unutra sede pravi Turci, nema zezanja. Obrok za dvoje oko 1500 din.

CRNO

Svaki se razgovor ovih dana završi na izborima i-ili Kosovu. Neko je predložio da „im“ damo Kosovo ali to „davanje“ uslovimo promenom imena, pa da tako „oni“ moraju da žive u državi koja se zove „Najsvetija srpska reč“ ili NSR. Republika „NSR“.
Šalu u ćošak, ali danas se, za vreme izlaganja Ivice Dačića, Premijer smejuljio a Predsednik gledao u pod. Ivica im je, pored citata-proviđenja sa početka ovog teksta, a referišući na Rezoluciju postavio i pametno pitanje : „Kada vidim sve ovo što ste napisali, nije mi jasno zašto ste nas uopšte rušili?“. Smešno?
Ma da, hilarious, kao kancer ili Mile protiv tranzicije.

Zašto ste nas uopšte rušili?, pitanje je nad svim pitanjima. Ko je njih rušio, ko je rušio SPS i JUL? Ko je gutao suzavac, bacao kamenice, dobijao po leđima, bauljao po praznim samoposlugama, čekao kod Dafine, pa u redu za hleb, ko je to lupao u šerpe, proveo deceniju bez benzina, na kraju bombardovan i totalno sjeban. Svi koji se prepoznaju neka dignu dva prsta i neka razmisle još jednom – nedokazana je hipoteza da postoji „carstvo nebesko“ ali je ovo zemaljsko prilično opipljivo, i zato je vreme da se odluči da li smo za sad ili za prekjuče, da li je većina spremna da bude žrtvovana zbog manjine, i da li smo se već toliko navikli na robiju pa je misao o slobodi zastrašujuća.
Potencijalna izolacija dovodi i do još jednog velikog problema – bez konkurencije na tržištu, državni tajkuni mogu da cene litar mleka 500 dinara ili pola litre krvi...

Dačićeve izjave govore same za sebe, i sve što može da se pridoda je zakonski kažnjivo mada se Pera Luković u „Feralu“ sasvim fino provlači sa ovakvim blagdanskim željama : „Umesto čestitke: ispovraćam se i na Srbiju u njenim "državotvornim granicama".”

Agit Pop vam, kao što je običaj, želi, u svakom smislu, revolucionarnu novu 2008., a soundtrack za promenu može biti Boss Springsteen…:

This is Radio Nowhere
Is there anybody alive out there
This is Radio Nowhere
Is there anybody alive out there

…ili Foo Fighters :

I'm the voice inside your head

You refuse to hear

I'm the face that you have to face

Mirrored in your stare

I'm what's left, I'm what's right

I'm the enemy

I'm the hand that will take you down

Bring you to your knees

UZ POČETAK PREDIZBORNE KAMPANJE...

2007-12-19T23:52:00.000+01:00

Petar Luković, Feral Tribune, 20/12/2007

Nepodnošljiva količina Kosova u svim halucinantnim oblicima, ukusima i bojama koje svakodnevno intravenozno primamo direktno u mozak, sve zahvaljujući teritorijalnoj poremećenosti koštunjavih ovisnika od Vlasti – ušla je u poslednju, terminalnu fazu mentalnog raspada kad nas se ubeđuje da Vojina Srbija na svojim pravoslavnim leđima nosi čitavu Civilizaciju i da će, ako joj oslonac u međunarodnom pravu sklizne ili izmakne, čitava Mother Earth otići u pizdu materinu, ne mogu, bre, Srbi opet & again da spašavaju čovečanstvo od njegovih grehova!

Poruka u boci: da će, ako nam Kosovo uzmu iz duše, nastati svetski pičvajz – poslednja je uteha ovdašnjih patriotskih narikača, uverenih da je Treći svetski rat jedina sportska šansa Srbije da izbori kvalifikacije za onu vrstu konačnog obračuna sa svim i svakim: sa tzv. Albancima kojima iz ljubavi tepamo “Šiptari”, Hrvatima kojima od pobratimstva tepamo “ustaše”, Bošnjacima kojima od milja tepamo “balije”, sa zloglasnim a posebno bahatim Amerikancima, s prevrtljivim Englezima, omraženim Holanđanima, uvek odvratnim Nemcima, ništa manje odvratnim Austrijancima, mađarskim beskičmenjacima, posebice sa zlobnim Francuzima čiji se predsednik usudio da pitanje srpskog Kosova poveže s brzopoteznim ulaskom Srbije u kretensku Evropsku Uniju, seremo mu se kolektivno na crnoputog Anrija i alžirskog izdajnika Zidana!

Kako beše ona vesela folk-pesmica koja nas je vekovima drogirala čojstvom i junaštvom: “Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala/ Nije mala, nije mala, triput ratovala/ i opet će ako bude sreće”? Ako baš moram da budem hardcore partybreaker, Srbija ne samo da je mala nego je sve manja; btw, pesma laže, ratovala je Srbija mnogo puta više – izgubila u šesnaestini finala sa Slovenijom, otpala u četvrtfinalu sa Hrvatskom, u polufinalu do nogu poražena od Bosne & Hercegovine, u finalnoj tekmi zgazio je NATO, sad Srbiju superiorno guzi Kosovo, ostaje matematički izvesna nada da će u budućem nuklearnom obračunu Srbija na brzaka hidrogenskom ofanzivom sačuvati Kosovo kao teritoriju bez njenih stanovnika, nešto kao “srpski bronhi” pod etničkom parolom “lakše se diše”. Onog trenutka kad se iz ovakve saborne metafizike spustimo na grubu prednovogodišnju svakodnevicu, činjenica da se upravo danas (sreda; 17:00 sati) u Savetu bezbednosti raspravlja o tzv. Kosovu, čini se značajnom samo za srpske medije utopljene u DSS-salamuru; njihove plitkoume nada da će se nekakvi razgovori između Prištine i Beograda nastaviti do kraja XXIII veka, da će se Amerika predomisliti i stati uz analnu stranu dr Koštunice, da će čitava Generalna skupština shvatiti koliko su The Serbs tolerantni i širokogrudi, što su koljački pokazali u svakom izgubljenom ratu – ostaće samo dio one ovdašnje propagande koja na sve strane čini da se građani Srbije još više uplaše, jer je uplašeni srpski građanin savršeni srpskigrađanin za izborno oblikovanje. Strah nije samo pitanje rata – teško da bi ovakva deprimirana Vojska, razumno smanjena na ceremonijalni broj, patološki uništena stalnim, zasluženim porazima, mogla da odigra bilo kakvu ulogu u bilo čemu, čak i kad bi upotrebila jedan od preostala ispravna Mig-aviona; širenje propagandnog straha ide iz neukaljanih Koštuničinih izvora, odakle nam stižu domaćinske ideje za odmazdu – ako nam otmu Kosovo, prekidamo sve veze sa Evropom!

Izvesni Mile Savić koji za sebe tvrdi da je „savetnik predsednika Vlade Srbije“, dakle Koštunice, u tekstu za državotvorni internet-sajt „Nova Srpska Politički Misao“ (precizan hrvatski prevod: „Nova Srpska Fašistička Misao“) piše: „Do sada su se EU pridruživale samo zemlje koje su članice UN. Pod tim uslovom, ’evroatlanska perspektiva Kosova’ praktično ne postoji. Srbija će odmah, u skladu sa Poveljom UN, Rezolucijom 1244 i svojim Ustavom, čin proglašenja nezavisnosti poništiti, a SB UN, što je sasvim izvesno, neće priznati novu članicu UN...Igraće se, međutim, na novu kartu – da raspoloženje za evropske integracije nadjača spremnost za očuvanjem državnog integriteta. No, već postoje istraživanja javnog mnjenja koja pokazuju da će politika uslovljavanja izazvati oštar konflikt između visokog procenta izjašnjavanja za EU i još većeg procenta opredeljenosti za očuvanje državnog integriteta, i to na štetu raspoloženja za EU. U zaoštravanju dileme – ili Evropa, ili državni integritet sa Kosovom – prevagu će odneti ovo drugo, jer se tiče elementarnog samopoštovanja. Tada uslovljavanja i pritisci gube smisao“.

Trbuhozborac Koštunica koji govori kroz Miletov glasnogovornički bubreg izgleda da je već odlučio; važnije je Kosovo od Evropske Unije; važnije je da prekinemo sve diplomatske i ekonomske odnose sa svim našim neprijateljima koji će priznati Kosovo nego da se okrenemo toj istoj Evropi i svetu; lepota samoizolacije u koju nas guraju Koštuničini press vojnici – svejedno kako se zvali: Milorad Antonić, Ljiljana Smajlović-Ugrica, Đorđe Frfljavi Vukadinović, Aleksandar RTSTijanić, Slobodan (K)NIN Reljić, BIAtizovani Željko Cvijanović, Olja Matijina Bećković, nekakvi toaletoidi koji se kliču „Kurir“ ili „Press“ ili „Sutra“, podržani zaklanim ostacima Ivice SPS Dačića ili radikalskim SS prikazama četničkog vojvode Šešelja koji kolje zarđalim kašikama – postaje ona vrsta koštunjave posne mantre u koju je gadno gurnuti prst ili penis, akamoli tu fekalističku mešavinu jesti sa uživanjem do lizanja prstiju, što se od Vukadinovića, recimo, kao nazi-gurmana, uvek očekuje.

Usred takvog Kolektivnog Srpskog Istresanja za koje ni stotine SAO WC Teritorija nije dovoljno – dočekali smo, povrh svega, predsedničke izbore, zakazane 20.1. iduće godine; kako će se i kakva će se kampanja voditi u trenucima kad nam se šmrka istina da je „Kosovo naša karma“, ostaje trojici takmičara da razluče; prvi od njih, Tomnislav Nikolić, iz radikalsko-šešeljevskih redova, dileme nema: po njemu je trenutak da pozovemo Ruse da usred Srbije lepo naprave vojne baze i tako izjednače vojni skor sa Amerikancima na Kosovu; drugi je Boris Tadić, dosadašnji predsednik Srbije, čija su legendarna mlitavost i bezličnost odavno ušli u legendu, ne samo činjenicom da se u slučaju Kosova potpuno stavio na stranu dementnog dr Voje, nego nas mesecima folira činjenicom da je naš put u tzv. Europu nešto što je neupitno i provereno, kao da se tek sad probudio u dss-krevetu, oduševljen što je iza njega, nag, dr Koštunica, spreman za erektivnu akciju ako situacija-from-the-back to bude zahtevala; konačno, tu je Čedomir Jovanović, razlog da svako pri svesti po prvi put glasa za onog s kojim se slaže a da ne – kao decenijama unazad – glas daje svakolikoj budali, pravdajući se da je u pitanju „manje zlo“. Kad se setim kraja 1997. kad se glasalo između Milana Milutinovića i Vojislava Šešelja: kao da glasate između masovnog zločinca i serijskog ubice, sve uvereni da je ovaj prvi ne tako krvav, moda ga je nešto poprskalo dok su drugi klali u njegovoj blizini; ili kad se setim da smo birali između Labusa i Nikolića, a potom između Mićunovića i Nikolića!

Tko je prežveo i ostao ldp-normalan, već zna šta da radi: da glasa za Čedu, zajebava se sa Antonićevom frizurom iz vremena Bijelog dugmeta 1974, pali se na Tadićevu impotenciju, imitira Vukadinovića pokušavajući da izgovori „š“, zatvorenih očiju proba neuspešno da zamisli Ljiljanu Smajlović golu a da se ne pobaci abortusom, čita „(K)Nin“ motornom testerom i stojeći na jednoj nozi posmatra Vojislava Koštunicu za UN govornicom! Rekli bi u kosovskim reklamama: Priceless!

NOBLES OBLIŽ

2007-12-14T13:34:00.000+01:00

Događaji koji se, iz dana u dan, smenjuju brzinom svetlosti, su toliko inspirativni koliko i imbecilni.
Da počnemo od jutros. Vidim da je ekipa sa bloga Doba Nevinosti, bila prisiljena da promeni određene podatke iznete u vezi sa načinima na koji će omladina u Srbiji konzumirati Hadersfild. Možda je Zoran ( ne "mali Zoran", nego kritičar Zoran Janković ) pogrešio u navodima, ali ideja da glumac-producent sam kontaktira male, uboge blogere govori i o snazi ovog medija i o paradoksu bavljenja filmskim poslom. Legenda kaže da je čuveni Džon Mek Tirnan poslao privatni avion u pripizdinu u kojoj živi Hari Nouls, alfa i omega značajnog nezavisnog sajta za filmsku kritiku „Ain’t it cool news“ http://www.aintitcool.com/

Meto ( as in "stavio" ) je Noulsa u letelicu i odvezao ga na very very VIP projekciju svog tadašnjeg ostvarenja „Rolerbol“ ( Nouls inače voli Mek Tirnana i njegov rad, otud ova ideja ).
Avaj, ništa nije pomoglo. Ni širea u elitnom Four Seasons u NYC, niti doručak u krevet ( debeljka je inače teže hraniti no oblačiti )
Rolerbol je dobio očajne kritike na „Ain’t it cool news“, Nouls je napisao da je to „one of the worst films I'd seen in my life”, a ubrzo je i propao u bioskopima ( ne zbog Noulsa nego zbog lošoće ). I tako to ide u državama u kojima, u srednjem veku, NISU jeli zlatnim kašikama.

Kao što vidimo, u zemlji koja ima deo teritorije koji zove „najsvetija srpska reč“, i u kojoj je, zapravo, kolevka civilizacije kao takve, neprijatni pozivi, ali i pretnje, uvrede i generalni pristup „šta je pičko“ i „ko nema da plati“ dovode u pat poziciju i kritiku, i publiku i filmadžije. Najlepše je da nema kritike, zar ne? I da nema EU. I da nema Albanaca tzv. Šiptara. I da budu na svetu samo Srbi i po koji Rus. I da na „svetoj srpskoj reči“ svi besplatno gledamo užasne filmove. Jer ko neće tako, dobiće poziv od "producenta slash glumca" što je dosta neprijatno za dobro jutro.

A sada, čika Pera. U odsustvu redakcije AP, plasirali smo vam nekoliko tekstova vezanih za slučaj „Pera Luković protiv levice i desnice.“
Svi koji su napali Peru bili su oni od kojih se to i očekivalo, a očekivalo se i od svežeg B92 blogera, Duleta Maljkovića. Dule, inače moj dobar drug, i prijatelj Agit Popa, je u dobro sročenom tekstu osudio Peru zbog seksizma i govora mržnje , apropo, da li Ugrica ima sise i tome slično.http://blog.b92.net/text/1459/Lukovi%C4%87%2C%20LDP%20i%20%E2%80%9Eshvatanje%22%20demokratije/

U dužem telefonskom razgovoru koji sam vodila sa Duletom, on mi je predložio da se uključim u ovu raspravu ( neću napisati ništa više o tome, da se ne transformišem u piskutava tužibabu koja viče „smesta“, „smesta“ ), dakle, Dušanu sam objasnila da nemam potrebu da kroz komentare na B92 blogu dovodim sebe u situaciju da me tamo napušavaju dokoni pe(m)zioneri, i komentatorski all star. Ipak, ono što sam mu tada rekla, ponoviću ovde.
Pera Luković je „South Park“ domaćeg žurnalizma.
A ja sam neko ko više voli ovu seriju nego pojedine članove uže porodice i ovo je, od mene, ogroman kompliment.
Čitaj: Luković je ona istina koju mnogi misle ali se ne usuđuju da je izgovore, jer su politički prekorektni, on je duhovit na nivou Mela Bruksa, Jevrejina koji se među prvima podsmevao svojim američkim sa-vernicima koji u svakom negativnom komentaru koji im je upućen vide zli antisemitizam. ( pogledaj pod „The Producers“ )
Kao i Bruks, kao i Vudi Alen, i P.L. konstantno radi na razbijanju tabua i zagrada u okviru kojih dela domaća intelektualna javnost iz K2 ( krug dvojke ). Na ovom putu, prirodno, mora da strada politička korektnost. Pera nije ni šovinista, ni seksista, ni ženomrzac..njegove kolumne u poslednjih petnaestak godina govore u prilog ovoj tezi. Dok u jednoj zemlji na vlasti postoji kreatura kakva je Velja Ilić, opozicija mora da ima nekoga ko se sa ovakvim pojavama obračunava adektvatnim i jasnim vokabularom. U vreme kada su pisali Nušić i Sterija, razne Velje su se valjale po blatu i bole noževima a nisu sedele u Vladi - mi građansko društvo nemamo, ovu tekovinu tek treba osvajati, ali ne silovanjem nego prirodnim razvojem. Ima i onih koji to neće da priznaju, slavski gradski pokondireni "nobles" zaista živi u mjehuru u kome su ništa više do "prve badže u gomili govana", da citiram Ronalda Harvuda.

P.Luković je dragocen satiričar, njegovi tekstovi su neprocenjivi za razumevanje vremena u kome živimo, a svima onima koji se brecaju na ono što piše, mogu da kažem samo da „nisu shvatili vic“.

Dalje- desilo se i par lepih stvari koje nemaju veze sa politikom. U Dadovu je postavljen tekst Dimitrija Vojnova „72 device“, a o tome koliko je sjajno napisana ova tinejdž-komedija govori i to da su sva izvođenja rasprodata mesecima unapred. Postoji opravdana „bojazan“ da nas očekuje i film. O tom potom.
Aleksandar Radivojević je završio svoju dugo očekivanu diplomsku dramu. Njegov abnormalni, da ne kažemo onostrani, talenat ovog puta je kanalisan kroz letalnu kombinaciju Sare Kejn, Bernar Mari Koltesa i filma „Hostel“.

Kao što vidimo iz ovog malog rezimea, sranja se dešavaju, ali ima i nade. Jer, ipak, život je zakon.

NSFM i ostala glasila

2007-12-13T19:45:00.000+01:00

13.12.2007 .

Petar Luković, Feral Tribune

Malkom i Džeri

Dok sam pre neko veče benevolentno opušten daljincem švrljao po erotskim i porno kanalima, detaljno proučavajući svaki oblik tuđinske macho penetracije na državotvornu female teritoriju u skladu s međunarodnim polnim pravom – alkoholnom greškom uletim na Prvi Koštuničin TV Program; usred studija veličine omanjeg Kosova bey Metohije, iz stolice u koju je nekako uguran bagerom i potom betoniran, razbaškareno opušten pod naslagom cementa sedi Oficijalni Državni Analitičar g. Đorđe Vukadinović i nešto, vitlajući rukama, objašnjava sugovornici u šoku Borki Pavićević.

Očajnički pojačam ton da nadčovečanskim snagama čula sluha probam da razumem cenjenog g. Vukadinovića čija šarmantna šuštavost presečena frfljanjem u sopran registrima nikako nije nesavladiva prepreka za svaku duboku ili makar pliću primisao; odjednom, voljeni Sv. Đorđe, valjda zamišljajući da ubija Aždahu, započe opravdanu tiradu o poznatom ekstremisti iz hrvatskog Ferala Petru Lukoviću čiji jezik lingue vaistinu teroriše čitav srpski narod kolektivno i pojedinačno, baš u ovom, jebem mu švrću, historijskom trenutku opće homogenizacije kad nam je jedinstvo potrebno kao Koštuničin očni tik!

Zaledih se u mestu, naravno; ispade ona čaša piva i ode u tečnu pizdu materinu; raspade se daljinac na sastavne delove, ostade g. Đorđe na ekranu da nas dignutim prstom upozori kako između hard-core nacista i hard-core Lukovića nikakve razlike nema, kako su sabornost, umerena duhovnost, dss-pristojnost i ekvidistanca jedino oružje "medijskih poslenika" u ovakvoj, svekoliko demokratskoj Srbiji gde se od takve količine nesputane slobode diše punim pušačkim plućima!

Odjednom, ničim izazvan, hor anđela negde u glavi započe pjesmu "I Saw The Light" kao inicijaciju Prosvetljenja: osetim u sebi pohotu da se pretvorim u novinarski Child hibrid: otac Ljiljana Smajlović Ugrica, glavna urednica Politike; majka - gospodin Đorđe Vukadinović; dete Luković vaspitano po svim uzusima Nove Srpske Fašističke Misli + Politike, dovoljno uljudno (hrvatski: uneređeno) da vam pokaže kako je iz Srbije mogućno Politički Korektno izveštavati, sve zahvaljujući dobronamernim kritikama proteklih tjedana upućenim raspolućenom Lukoviću, ovim redom: B92, Politika, Kurir, Press, RTS/DSS, Nova Srbija, Stara Srbija, Udruženje "Naši", Srpski Ravnogorski Pokret, majka Vukadinović & rođaci na internet sajtu "NSFM", otac Ljiljana Smajlović Ugrica, Mirjana Bobić Mojsilović, Ratko Dmitrović, Jelena Milić- Maljković, Miroslav Lazanski, Slobodan Antonić & Gang Of Dveri, Večernje novosti, Glas javnosti, Sutra, Tabloid, čeka se još priopćenje Vladimira Putina glede Lukovića pa da se raspilavimo od sreće što je otkriven Državni Neprijatelj No. 2, tik iza Čedomira Jovanovića! Skrušen u poniznoj snishodljivosti, pokajnički vam poklanjam kolumnu po meri Osveštenog Petra Lukovića: Novi Čovjek za Novo Vreme!

* Svakom srpskom patrioti srce je moralo ubrzano zakucati onog časa kad je saznao da je veličanstveno mudri, nadnaravno inteligentni, vispreni, šarmantni, pravoverni, međunarodnim pravom uspešno izlečen, beskonačno humani Vojislav Koštunica lično izdejstvovao da se drugarici-pevačici Slađani Milošević preko reda dodeli Nacionalna umetnička penzija! Vizija stvarnosti u kojoj Naš Vođa nalazi vremena da brine o Pojedinačnim Pevačkim Penzijama (PPP) govori više od tisuću riječi: ne samo da je Slađana snimila ključne patriotske singlove od kojih je zavisila državnost Srbije ("Ja sam sexy dama", "Amsterdam") nego je dobrovoljno, recentnih tjedana učestvovala u billboard-kampanji "Kosovo je Srbija" što je sasvim dovoljan razlog da se Umetnici obezbedi prevremena državna penzija!

Neosnovane kritike da pomenuta Drugarica ništa pristojno nije snimila već četvrt veka - samo su klipovi koji se podmeću u Koštuničin vlak čiji je mašinovođa dražesno piskutavi g. Vukadinović zvani Visoki C. Možda je duet Slađana/Đorđe uz vokalni tik g. Koštunice onaj čarobni trenutak kad će Svijet shvatiti koliko se grdno ogrešio o srpske seksipilne umetnice? Samo predlažem, politički korektno ne insistiram.

* Unutrašnji neprijatelj hronično alergičan na sadržaj besprizorno otvorene Politike za svaku vrstu provladine kama sutra-poze, u svojoj ekstremnoj oholosti propustio je da primeti da je glavna urednica "najstarijeg lista na Balkanu" na naslovnoj strani u subotu 8. decembra najavila rubriku pod požudnim sex naslovom u stihu "Malkolm i Džeri u srpskoj veri". Tko je pročitao, umalo nije odlepio: Malklom Tisington iz Londona i Džeri L. Bramli iz Kolorada - javlja Ugricino ženidbeno glasilo - nisu se međusobno venčali kako bi se bizarno moglo pomisliti, nego su pojedinačno, svaki za sebe, pokršteni kao pravoslavci, pod paskom kumova: prvi kum je Velimir Ilić, najslavniji srpski ministar; drugi kum je Gojko Rabrenović, po profesiji "srpski četnički vojvoda", čovek koji je Malkolmu i Džeriju podario "zvanje srpskih četničkih kapetana"!

Umerena i nadasve cool Politika s dopisničkom radošću piše kako su Četnik Englez & Četnik Amerikanac prihvatili politički program "Otadžbinskog pokreta Ravna Gora", da su bili fascinirani naprednim "četničkim idejama", sve mislim da su morali proći kroz obaveznu ravnogorsku probu - da nešto živo prikolju, da puste bradu i istu gurnu u masnu gibanicu, mašu barjacima na Ravnoj Gori, siluju koju Bošnjakinju ili doniraju Ilićevu "Novu Srbiju" - ali je, politički korektno pomisliti da su se Malkolm & Džeri poreski iskreno posvetili Pravoj Veri zbog manjih stopa ili shady-investicija u kojima se verski ništa ne pita, jer nije uljudno, a mi držimo do uljudnosti, otkud vam pare? Važno je, prijatelji, da su Malkom & Džeri srećni; još je srećniji Velimir Ilić; najsrećniji je Vojvoda Gojko koji je dobio 2 bradata inozemna kapetana s nožem u zubima; kad će se, bre, Hrvatska pohvaliti ovom viješću s naslovne strane?

* Vukadinovićev gen proradio u meni; jeste na Dan ljudskih prava 10. 12. usred Beograda bilo fašista, nacista, desničara i ostalog ološa koji su se malo zaneli desnom rukom u obliku pozdrava Vođi - ali "ne više nego u ostalim zemljama", što bi rekao Guru Nove Srpske Nacističke Misli; čak se ni njihov singing repertoar ("Ratko Mladić", "Ubij, zakolji da peder ne postoji!", "Ustaše", "Ubij pedera", "Biće mesa, klaćemo Hrvate", "Spasi Srbiju i ubi se Borise", "Dobićete batine") nikako ne sme shvatiti jednoznačno; reč je o "spontanitetu", kaže Mother Vukadinović, o "revoltu" onih koji ne prihvataju da nam se amputira petnaest odsto teritorije, što je od sada univerzalni alibi za svaku vrstu nasilnog stresa; medijska sreća da su uz ove srpske junake ("Obraz", "Srpske Dveri") stali svi državotvorni mediji - ispravno smatrajući da sve to nije previše bitno ili da je reč o ekscesu ili o izolovanom incidentu - psihološki nas je smirila. Dakle: nema fašizma u Srbiji. Dakle: sve je u redu. Dakle: Kosovo je Srbija. Dakle: Malkolm i Džeri u srpskoj ravnogorskoj ali ipak homoseksualnoj vezi! Nek im je sa srećom!

PPS: PC text Petra Lukovića sukladno je oblikovan PC zvucima sledećih bandova: The Durango Riot, The Do, Zico Chain, White Owl, Woodface, The Velocet, The Proton Energy Pills, Germans, Fortune Drive, Headtrip, Marah, Plumerai, Teletextfile, The Ginger Envelope, The Satelitters, The Sweet Vandals, Zin.

MILUTIN

2007-12-06T10:57:00.000+01:00

Sa nedopustivim zakašnjenjem koje je uzrokovano tehničkim problemima, prenosimo odličan text Milutina Petrovića o slučaju "Luković protiv b92"

25.11.2007

Milutin Petrović

Ja sam Pera Luković

Koliki samo moraš da budes bolid da bi onakvim rečima napao stilsku figuru koja se zove Pera Luković.
Naslov je takođe stilska figura, ja sam ustvari Milutin i sem imena imam jos nekoliko stvari kao definiciju svog postojanja ovde i sada. Jedna od njih je - ja postojim da bih umnožavao DVD-je sa snimcima nastupa Bila Hiksa. Bil je jedan postprorok rodjen u Ostinu u Teksasu koji se svetu lažno predstavljao kao komičar. Ako ne znaš vidi na primer ovo:

Eto, Bil recimo kaže da je MC Hamer (američki muzičar) pušio kurac sotoni. I ne samo da to kaže, nego na sceni izvodi igrokaz kojim pokazuje kako to izgleda. Pri tome urla i ispušta neljudske glasove. Prijatelji iz B92 se ponašaju kao kada bi menadžer za korporativnu društvenu odgovornost izdavačke kuce EMI tražio da se spreči da Bil vrši napade na zaposlene u njihovoj kući, te da prestane sa najprizemnijim uvredama i kvalifikacijama. Sem toga Bil je naše odeljenje marketinga pozvao na samoubistvo čime se ogeršio o hrišćanstvo.

Svaki čovečuljak u svom mozgiću može naći misli koje će opravdati bilo šta što uradi u životu. Na primer možeš napisati ona saopštenja a sada reći - ma, daj, sad će da mi porede Peru i Bila Hiksa. Ali baš to su uradili, baš to. Našli se na strani suprotnoj od Bila Hiksa. A zamisli samo kakav je to bedak kada se nađes na strani MC Hamera protiv Bila Hiksa. Priznajem da sam više puta u životu psovao Olju na televizoru popizdevši zbog onoga sto govori. Takodje sam i Danici "izgovorio" svašta zbog veoma lošeg kvaliteta onoga sto radi. Za Gordana nikada nisam imao ništa ružno da kažem, sem možda to da nikada nisam voleo tu njegovu DJ muziku... Ali ja te ljude zaista volim i stvarno mi je krivo da ih vidim na strani koja je ovakvim saopštenjima protiv Bila Hiksa. Baš je bre bedak.

Da li se možda ne slažemo oko toga da je Pera srpski Bil Hiks? Sasvim je jasna i apsolutno javna pozicija koju je Petar sa potpunim predumišljajem uzeo za sebe. Apsolutno jasan lik koji sumanuto iskreno, kao opsednut, govori istine koje se inače u pristojnom društvu ne govore. To se nekada zvalo dvorska luda, amerikanci to zovu "stand-up comedian", kod nas su to humoristi kolumnisti. I to je očigledno Pera. On u svakom trenutku ima sasvim jasno odvrnut volume na desetku. On je kao Zoran Radmilović koji celog Radovana glumi krešteći, derući se kao magarac, praktično imitirajući glumca koji šmira. To je ta figura, da li se razumemo? To se koristi da bi se bolesnim i nepristojnim društvima nešto važno reklo. I ta stvar ne može da se folira, za to mora da si autentično nadahnut. A šta je nadahnuće katedralno pokazuje Bil Hiks. Pera je srpska količina toga, ali još uvek najbolje što imamo. Koliko moraš da si na pogrešnim drogama da bi omašio suštinu onoga što Pera radi?! Podjednako moraš da si glup koliko Dobrica Ćosić kada savetuje svoju naciju šta da radi. Stvarno su ispali pušači sataninog kurca, eto to je stvarno jedino što može da im se kaže a da se čovek ne ogreši o plemenitost istinite tajne našeg zajedničkog postojanja.

Ovom glupom dešavanju sada terciraju i razni ljudi koji stvar komentarišu seireći zbog nekih ranijih ličnih problema sa Perom. To je ok. Neko kao što je Pera ne traži milost i ne treba niko da ga štedi, ali prosto to je sada jedan paket koji ide uz glavnu struju...
Svi smo isti. Obe strane i taj rad...
Znači imamo i tu svinjariju, kao svi su isti - Radikali i LDP, Pera i Šešelj. Ej bre! Alo, pa ko god tako nešto izgovori nije zaslužio da se raspravljamo. Taj ili je nepopravljivo glup ili je takva hulja da je stvarno protiv elementarnog ličnog dostojanstva sa njim se objašnjavati.
Ali evo, preslišajmo se još jednom. Postoji na primer jedan pesnik, zove se Bob Dilan. On je sredinom šezdesetih, za vreme rata u Vijetnamu napisao stihove:

And I hope that you die
And your death'll come soon
I will follow your casket
In the pale afternoon
And I'll watch while you're lowered
Down to your deathbed
And I'll stand o'er your grave
'Til I'm sure that you're dead

Dakle, navodni pesnik priziva smrt drugog čoveka. On čak kaže da želi da ta smrt nastupi što brže i da će stajati nad grobom preminulog dok ne bude siguran da je ovaj zaista mrtav. To nije pesnik, to je ubica po svemu isti kao oni koji bacaju bombe na Vijetnam. Da li je to ono što vi hoćete, to je taj vaš "glas generacije", čovek koji suprotno svim pozitivnim običajima lepe umetnosti, priziva na nečiju fizičku likvidaciju. Pa niste li vi isti kao oni koji su ubili Kenedija?
Hoćete toga da se igramo? Ili smo na strani Boba Dilana i razumemo njegov pravedni gnev? A Pera? To što je on gnevan na vas, na takav način kako on to radi to je tako nepravično, zar ne? Ne podseća vas na vaše mlade dane i radove? Na primer na vaše početke u novinarstvu, kritici...
Ili da pitamo Pikasa zašto na Gernici nije prikazao i drugu stranu. Nego samo fašisti ne valjaju. A to što su ovi u gradiću Gernika bili komunisti koji nisu poštovali ljudska prava, toga nema kod tog mazala Pabla Pikasa...

Ej bre ljudi, jeste li normalni? U zemlji Srbiji takve stvari izjednačavati kao što su Pera Luković i Vojislav Šešelj pa to stvarno nešto govori o vama. Da li je moguće da ste na toj strani logike? Tako nisku i ponižavajuću poziciju ne želim ni najcrnjem ratnom zločincu a ne ljudima koje volim i koji su moji drugari celog života.

Ok, dolazimo do onih koji brane svoje drugove. Jebiga, ne može niko, pa ni Pera da priča tako vulgarno o mojim drugarima. Hmm... a šta da radimo sa istinom? Da je gurnemo pod tepih? Zašto je Pera napisao jednu osvetoljubivu zajebanu rečenicu o Gordanu? Zašto? To više nije važno, zar ne? Zašto je Pera napisao par uvredljivih rečenica o Olji i Danici? Alo bre, pa godinama sedi nas desetine hiljada ljudi gledamo i slušamo vaše emisije i sve vreme psujemo, besni zbog "sistema vrednosti" koji se tu zastupa. I baš ih briga za to, ne dodiruje ih to sa visina kombinacija o poenima gledanosti i koktela sa političarima. Zato se Pera i dere i psuje, da bi to došlo do njih. Tako se postaje onaj za koga Bil kaze da puši kurac satani! Can you dig it!!!
Dobro jutro u Srbiji gde postoji LDP i gde jedan LDP ima poslanike u Parlamentu i ti poslanici neće da se utale sa postojećom šemom i gde taj isti LDP ima sajt na kome se čitaju ovakve rečenice. Recite nešto istinito pre nego što vam sotonin kurac zapuši usta zauvek.
p.s. Ako imate neki problem sa rečima napisanim u ovom tekstu ili u tekstovima Petra Lukovića, prebacite program na B92 i Rode, da vam se odmore uši od psovki...

ADSL

2007-12-03T14:38:00.000+01:00

AP selidba gotova. Čekamo ADSL još dva - tri dana a onda....Nastavljamo gde smo ono stali.

WHAT PERA DID NEXT...

2007-11-24T20:24:00.000+01:00

proverite na ovom linku http://www.ldp.org.yu/info/news.jsp?id=564

Mi samo prenosimo najlepše parče kolača...

Bilo bi, naravno, bećkovićevski impotentno do ćeranja , očekivati da je Srbija zemlja u kojoj nema teških reči, gde se svi (korporativno) vole i (korporativno) obožavaju, ali kojim to rečima opisati Mržnju, Zlobu, Jed, Jad & Prezir ispoljenu prema Čedomiru Jovanoviću a da to, upravo, ne budu baš ti razbludno-raskočopereni komplimenti, u času kad Andrija Mladenović ili Hadži Andrej Milić svoju logoreju prodaju kao legitimni politički rahatluk. Neke druge, pristojnije reči rezervisane su za neku drugu, pristojniju državu; ovom režimu i njegovim ljubimicama, ove 2007. godine, poručuje Tomas Man koji se u vreme hitlerovskog ludila tridesetih godina nalazio u Britaniji odakle je najgorim rečnikom govorio o (svojim) Nemcima; na pitanje "mora li baš takvim žestokim jezikom", odgovorio je: "To je jedini jezik koji ta stoka razume". Potpisujem.

MAN ON THE MOON!!!!

2007-11-20T22:59:00.000+01:00

“Napolju je rat. Rat je.”

Erlend Lu, Dopler

Bećković: Šta je suština? A po mome mišljenju, je suština da sistem vrednosti kaže, ko god se ne slaže sa nama je DB, vojno raspoređen DSS-ov agent ili đubre neopevano.

Jovanović: Dobro, to je jedna teza, kojom se mi stalno guramo na marginu kao ekstremisti, ali se ne koriste ti povodi. Mi smo ekstremisti kada kažemo da je u Srebrnici izvršen genocid, onda kažu oni su ekstremisti.

Bećković: Ne to ćemo, ovako nemate vi problem sa Gordanom Paunovićem, sa mnom i ono... sa raznim delom javnosti sa kojom smo... mislim zajedno smo tamo nešto radili, čini mi se... nemate vi sa nama problem oko Srebrnice, Miloševića i ostalo.

Jovanović: Nisam siguran, kako ne.

Utisak nedelje, 18.novembar 2007.

Ispiranje mozga je počelo u nedelju. Kad jedna misli da je mnogo pametna, a da su svi ostali budale. I tako počinje ispiranje mozga. U ponedeljak ujutru moždani tušić se nastavlja sa „sajta na kome ima i previše praznog prostora“ , dakle sa bloga B92. Navođeni blogerkom Jelenom Milić čitaoci se ostrvljuju na Čedomira J., kao „mogao je da bude malo oštriji, šta mu je, nije on za predsednika, mnogo je tuc-muc“ ( za razliku od hiper-energičnog i sekantnog Tadića, prim.red. ).
Ponedeljak veče na RTSu ( koji svi MORAMO da finansiramo ) donosi horor udar na osnovna ljudska prava svakog nepravoslavnog : multipraktik Amfilohije, još trojica istomišljenika i voditeljka koja rektalno alpinira, titulirajući Amfija dovoljno često, da u tome prođe skoro polovina ove besmislene emisije, iz koje smo naučili da:
...se tešimo jer ima i klerikalnijih država od naše ( Grčka, npr. )
...uživamo u „veličanstvenoj vizantijskog simfoniji prožimanja države i crkve“
...nam bude kul to što Pahomije voli da dira piše male dece ( a ne, ovo nisu rekli )

Niti jedno pitanje, ma ni pitanjce, koje bi moglo da bude provokativno za „uvažene goste“. Ništa. Samo veliki šef nad šefovima klimoglavom blagosilja to što sagovornici pričaju. I plavuša koja se kezi pod kriminalno lošim svetlom, za koje građani daju milione dinara.
Čemu ova emisija? Zašto baš sad? Patrijarh in a coma? Vratiti bradatom stadu zabludele ovce zalutale u LDP šumu? Bliži se 10. decembar, pa treba pripremiti dizelaše-krstaše?
Članovi redakcije AP nisu kročili ni u jedan objekat SPC od kada je antisemita Velimirović postao svetac, a od sinoć ne žalimo ni sva propuštena venčanja. I od sada ćemo mladence čekati u kafani, pre i posle.

Velja Ilić je za Olju Bećković, u svom čuvenom tajno snimljenom izlaganju, nazvao „izdrkana“ i rekao bi da bi joj možda dao da „mu p**i“, da bi kasnije njen otac sto pet puta sedeo pored tog istog Velje i smejuljio se sa njim. Svaki poshteni tata bi, bez obzira na to koliko je protivnik jak, verovatno otfikario deo tela svakom onom ko bi njegovo dete, uvredljivo i javno, pozvao na felacio.
Takav način je, kako mi shvatamo familijarne odnose, potpuno normalan - a još je normalniji ako se ćera i ćaća druže, ako su bliski i to zalivaju đuskajući po splavovima sa Nemanjom Kusturicom i Maradonom.
Sve ovo dovodi do tog pitanja od milion dolara-zašto toliko zadovoljstvo provejava emisijom UN kada se pomene ime M.B.? Ima li primesa ekstaze uzrokovane ovakvim razmišljanjima – „koliko smo samo jaki...Dok ja ovde prozivam Čedicu, tata savetuje Voju, sa Dobricom sam na ti, kao da smo bili duet pastira nekoć u Drenovi, bože koliko smo jaki i bitni. I to prenosimo sa kolena na koleno, kao virus.“

Vrteška kojoj je Olja podvrgla predsednika LDP-a samo potvrđuje da ni sama nije želela da čuje šta on zapravo ima da kaže o aktuelnim tema, nego ga je prisiljavala da odgovara na gluposti pri čemu je znala da on mora da se kontroliše, da ne ispadne ludak koji napušta studio.
Svako normalan, kad ga petnaest puta pitaš istu stvar, koja je pri tom urbana legenda a ide mu na štetu ( Jovanović i mafija ), reagovao bi mnogo gore nego Velja Ilić u „izdrkanom" monologu.

Jasno je da je Jovanović morao da ostane na toj stolici i da se odluči za jedan od dva moguća načina komunikacije – ili da budistički istrpi, kao psihijatar koji razgovara sa pacijenkinjom, ili da, kao što je to pre mesec dana učinio Nikolas Sarkozi, hitro ustane sa stolice i ode što dalje. http://www.youtube.com/watch?v=xkapbaK32PM
E, a da je tako postupio, onda bi, njemu nenaklonjen deo Srbije posmislio „aha, evo ga, krizira pa je morao po drogu“ ili slično.

Ipak, medalja za najnapaljeniju bez premca odlazi Danici Vučinić koja nas je zakucala jutrošnjim „Kažiprstom“. Kao međed, probuđen iz dugogodišnjeg zimskog sna, voditeljka je Čedu pitala „šta je radio u Šilerovoj“ i „zašto ima džip“, i „zašto ima telohranitelje“.
Falilo je josh samo da nas obavesti i da li su se Bitlsi raspali, pa da zakuca aktuelnošću.

Sve ovo deluje kao da neko namerno ne želi da se čuje stav LDP-a u vezi sa nastupajućim izborima, Kosovom, pridruživanju EU, poskupljenjima svega a opadanju eura itd.
Ne, nego hajmo sada da zovemo goste i da ih pitamo o događajima koji su bili aktuelni 2004., da ih do beskraja davimo davno postavljenim pitanjima, da opet čujemo već date odgovore i tako unedogled.

E, ali to ne može tako.Jer ima onih koji nisu budale. I koji znamo da je napolju, zapravo, rat.

NEVERMORE

2007-11-19T12:00:00.000+01:00

Da, AGIT POP je u kutijama, ali vas to ne sprečava da surfujete.
Koliko samo zanimljivih podataka ima u novom postu na blogu Aleksandra Maćaševa - za sve fanove Edgara Alana Poa ( a ko to nije fan EAP ? ), obilje potpuno ekskluzivnih informacija iz muzeja u Richmondu koji vodi fanovska udruga Raven Society. I još svakave fenomenalnosti krije novi The Mighy.
Uživancija na:
http://www.americana-tidbits.blogspot.com/

I LIKE TO MOVE IT, MOVE IT

2007-11-15T15:08:00.000+01:00

U toku je AGIT POP selidba. Osim u slučaju pod oznakom URGENT!, novih postova neće biti do 27. novembra. Do tada, uživajte u našim omiljenim blogovima – Doba Nevinosti, Ivan Bevc, i Dušan Maljković koji je postao bloger B92.

THIS TIME NEXT YEAR...

2007-11-10T19:19:00.000+01:00

Od sinoć traje anketa „Kakve su Rode?„
( Misli se na novu seriju B92, „Vratiće se rode“, čija je pilot epizoda emitovana juče, u večernjem prime-time-u ).

Odgovori su razni i idu od „topla ljudska priča“, do „Seljaci za B92 auditorijum“ ili „Mućke bez dobrih fora“.

Ako nas pitate, napisaćemo samo dve pohvale:
Goga Volarević je još jednom dokazao da je odličan direktor fotografije ( sećamo ga se iz teksta o filmu „Četvrti čovek“ ), a reditelj Gajić nas je podsetio da u Srbiji i dalje ima fenomenalnih a potpuno neiskorišćenih mladih glumaca, kakav je scene-stealer Bojan Dimitrijević.

Na žalost, činjenica da će se glavni junaci iz grada preseliti na selo nije nešto što će nas privući da i dalje pratimo „Rode“, a razlog je zamor očnog nerva ruralnim predelima
( serija „Seljaci“ na Pinku, „Selo gori“ na RTS, 48 sati svadba itd. )

Od nas toliko.

SLAVES OF SLAVA

2007-11-06T11:19:00.000+01:00

Jučerašnji The Guardian donosi zanimljiv tekst u kojem se porede životi, slave i karijere Elvisa Prislija i Britni Spirs.

Paralela je možda malo iznuđena, ali sve u svemu, preporučujemo vam link:

http://music.guardian.co.uk/pop/story/0,,2205372,00.html

SAOPŠTENJE

2007-11-05T16:47:00.000+01:00

Učestali napadi na gej muškarce i mesta okupljanja gejeva i lezbejki u Beogradu

U Beogradu je u poslednje vreme registrovano više napada na gej muškarce i mesta okupljanja gejeva i lezbejki. Način na koji su napadi sprovedeni ukazuju na mogućnost da se radi o organizovanom progonu. Koalicija protiv diskriminacije zahteva od nadležnih organa da sprovedu sve potrebne radnje kako bi se zaštitila LGBT populacija u Srbiji.

U noći između 12. i 13. oktobra 2007. godine dva muškarca, starih oko 20 godina, ušla su u klub "Alijansa" kao i svi drugi gosti. Platili su ulaz, naručili piće i zadržali se narednih sat vremena u klubu. Tu su upoznali još dvojicu redovnih gostiju i nakon izvesnog vremena ih pozvali napolje – "na svež vazduh", kako su rekli. Sva četvorica su izašli napolje i uputili se ka Obilićevom vencu.

Kod zgrade Tanjuga pojavila se grupa mladića i počela da bije dvojicu redovnih gostiju "Alijanse". U prebijanju su učestvovala i dvojica muškaraca koji su "pokupili" žrtve. Jedna od žrtava je prošla sa modricama, dok je drugoj polomljen nos i odvežen je u Urgentni centar.

U noći između 3. i 4. novembra 2007. godine desila su se dva napada na goste gej klubova u Beogradu.

U klub "VIP" nepoznati počinioci bacilli su suzavac, koji je izazvao veliku paniku. Takođe, grupa od 8 do 10 nepoznatih mladića pokušala je da napadne grupu gostiju kluba "Alijansa", koji su nakon napuštanja kluba čekali taksi na uglu Vasine i Zmaj Jovine ulice. Prema rečima gostiju, napadači su izvadili noževe i počeli da jure tri gosta i jednu gošću kluba. Gosti su uspeli da im umaknu.

Registrovan je i jedan napad na muškarca u parku u centru Beograda u noći između 27. i 28. oktobra 2007. godine. Kao i u svim ostalim slučajevima, grupa mlađih muškaraca napala je žrtvu za koju su samo po izgledu zaključili da je gej. Oborili su ga na zemlju i išutirali. Žrtva je sa povredama završila u Urgentnom centru.

Nijedan od ova četiri napada žrtve nisu želele da prijave policiji iz straha da ne dožive neprijatnosti od policijskih službenika i da za njihovu seksualnost ne sazna njihovo neposredno okruženje.

Koalicija protiv diskriminacije zahteva da policija pojača kontrolu neposrednog okruženja mesta okupljanja gej populacije u Beogradu i da shodno članu 6, stav 2 Zakona o policiji, bude uspostavljena redovna komunikacija sa gej i lezbejskom zajednicom. Pored toga, Koalicija zahteva od nadležnih državnih organa da se javno oglase i osude ove incidente i da preduzmu sve potrebne mere kako bi napadači bili otkriveni i privedeni pravdi.

Lezbejke, gejevi, biseksualne i transdžender osobe su ravnopravni građani i građanke Srbije, kojima Ustav Republike Srbije garantuje jednako tretiranje pred državnim organima. Ustavom Republike Srbije strogo je zabranjena diskriminacija građana i građanki po bilo kom osnovu. Član 12. stav 2. Zakona o policiji nalaže policijskim službama da svoje zadatke obavlja u skladu sa međunarodnim aktima koji se odnose na "nediskriminaciju pri izvršavanju policijskih zadataka".

Koalicija protiv diskriminacije očekuje da će državni organi u najskorije vreme preduzeti sve potrebne radnje kako bi se zaštitila mesta okupljanja gejeva i lezbejki, kao i samih građanki i građana različite seksualne orijentacije, te da će državni organi obavestiti javnost o preduzetim koracima.

Za Koaliciju protiv diskriminacije

Boris Milićević
Predsednik Gej strejt alijanse

Članice koalicije protiv diskriminacije su: Anti Trafiking Centar, Centar za unapređivanje pravnih studija, Gayten-LGBT, Gej strejt alijansa, Inicijativa mladih za ljudska prava, Inicijativa za inkluziju VelikiMali, Labris – organizacija za lezbejska ljudska prava, Mreža Odbora za ljudska prava u Srbiji, Švedski helsinški komitet za ljudska prava, Udruženje studenata sa hendikepom

SYD

2007-11-01T15:35:00.000+01:00

Pre godinu dana, na ovom sajtu smo objavili tekst o drami Toma Stoparda „Rokenrol“.
http://agitpopkultura.blogspot.com/2006/09/stopard-za-rokenrol.html

U novembarskom broju magazina Vanity Fair, u tekstu pod naslovom „Here’s looking at you Syd“, Stopard piše o tome na koji ga je način inspirisao Syd Barret, nikad prežaljeni član benda Pink Floyd.

Pročitajte ovu zanimljivu priču na linku
http://www.vanityfair.com/culture/features/2007/11/stoppard200711

BORIN IDENTITET

2007-11-01T12:38:00.000+01:00

Sinoć je AGIT POP team prisustvovao premijeri filma „Četvrti čovek“ Dejana Zečevića, a pre projekcije videli smo tri nova trejlera i to za „Šišanje“ Stevana Filipovića, „Hadersfild“ i „Čarlston za Ognjenku“.
Usaglasili smo se da „Hadersfild“ ne bi smo gledali čak i da nam posle projekcije daju novčanicu od 100 eura.
„Šišanje“ je scenario koji smo već čitali, i odličan je, kao i najava, dok je o „Ognjenki“ već sve rečeno i napisano, skoro kao da smo je već i videli u bioskopu.

Vraćamo se glavnoj temi, filmu „Četvrti čovek“.
Već od prve scene je jasno da će scenario ići u pravcu koji je čest u domaćoj kinematografiji, da sve što vuče na žanr ( u ovom slučaju politički triler ) u dijalogu mora da zvuči kao da je prevedeno sa engleskog, što je samim tim i nategnut zadatak za glumce.
Jedino Nikola Kojo iz ovakve postavke može da se izvuče potpuno elegantno, što zbog svog neverovatnog talenta, što zbog činjenice da mu je ova uloga legla kao dupe na nošu, možda čak i više od, među domaćim dizelašima omiljenog, „čika Velje iz Lepih sela“.
Ne znamo, naravno, da li Kojo u sebi nosi dileme koje u filmu ima Major, lik kojeg tumači, ali pojedine scene su glumljene sa retko viđenom uverljivošću, kako bi to rekli profesori glume „iz sebe“.
SPOILER ALERT!!
Major je lik koji je pre amnezije bio nešto kao Legija, dakle, masovno je ubijao nevino nesrpsko življe u svim okolnim ratovima. Kako mu se pamćenje polako vraća, srpski nacionalista u njemu nestaje, pa Major počinje da oseća emocije kako prema bližnjima, ali i prema onima kojima je oduzimao život.
( Predlog, izvučen iz konteksta: Možda bi za članove pojedinih stranaka i organizacija ovakav metod bio koristan. Nađe se medicinski način za kolektivnu amneziju, i svi se iz kome probude sa mozgom npr. Nataše Kandić. To bi nam stvarno olakšalo društveni razvoj! )
NASTAVI DA ČITAŠ, SPOILER GOTOV!
Sve u svemu, iako scenaristički postavljen kao „diskretni omaž Bornu, Se7en, Anđeoskom srcu, Profesionalcu, Sneču“ i tako mnogo dalje, postavkom „snimak grada koji živi uobičajeno, onda dijalog u skladištu ili luksuznoj kič vili, pucnjava, pa ljubav ili seks“... Dakle iako sve to, Zečević se nije izblamirao. Predvljivog ritma, ipak „Č.Č.“ nije preterano dosadan, Kojo je odličan, sporedne uloge takođe ( Feđa Stojanović, Sanja Mikitišin, i naš omiljeni glumac Miloš Timotijević) a kutija sa polit-triler žanrom se polako otvara – odškrinuo ju je, svakako, Darko Bajić sa Balkanskim pravilima, dok je „Čovek“ razrada teme u svetlu nove političke korektnosti SPOILER!! ( Majorov greh je zapravo snimljen na VHS traci, i to veoma slično snimku Škorpiona koji ubijaju nevine dečake u okolini Srebrenice, 1995. )
Jedna od svakako najupečatljivijih scena je ona u kojoj Major ubija biznismena koji po izgledu i reputaciji neodoljivo podseća na vlasnika Delte M.Miškovića.

U predvečerje otvaranja Deltinog Objekta sa velikim O, publika u SC skoro da je aplaudirala kada je Škorpion udario na Kontroverznog Biznismena. SPOILER GOTOV
I ovde dolazimo do problema.
Kao i u romanima Dobrice Ćosića, dramama Duška Kovačevića, filmu „Balkanska pravila“, i „Četvrti čovek“ nam govori da u Srbiji nema nevinih, da su samo jedni negativci protiv drugih negativaca, i da smo svi isto blato.
Ovakva premisa je opasno, ideološko minsko polje, u kojem se ni jedna vrednost zapravo ne propagira, i u kojem Škorpion postaje simpatičan u odnosu na Biznismena.

Naravno, teško je i razdvojiti prvu, drugu i petu Srbiju i napraviti razliku. Na bini se, kao jedan od producenata,našao i Željko Mitrović, koji je na svojoj televiziji puštao sadržaje misaonih meandara Mire Marković, dok su Škorpioni i Legija tamanili po Bosni. Danas, fini, građanski Beograd aplaudira Mitroviću. Nigde zvižduka, jer svi oni znaju da je od saučestvovanja u jednoj politici jedino gore njeno produžavanje, što kroz svoj medij radi Mitrovićev arhineprijatelj, vlasnik Javnog Servisa.
I tako Željko Pink postade podoban, jer od goreg uvek ima gore i glavatije.

Ovaj film neće biti besplatan za prvih 40.000 studenata i đaka, što je sudbina koja je zadesila već pomenuti „Hadersfild“. http://dobanevinosti.blogspot.com/2007/10/ne-pitajte-ta-hadersfild-moe-da-uini-za.html

„Četvrti čovek“ je dovoljno pristojno ostvarenje da niko ne bi morao da dovlači publiku za uši, bioskopski doživljaj je zagarantovan, prvenstveno zaslugom direktora fotografije Goge Volarevića.
Još jedna dobra stvar je i to što sam Zečević nije proistekao iz klike okupljene oko Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koja već predugo godina odlučuje o tome ko je u Srbiji umetnik, a ko nije.
Sve ovo daje nadu u mogući pozitivan razvoj Novog srpskog filma.

APPENDIX: Vest od jutros koja zapravo ima dosta veze sa prethodnim tekstom:

08:52 -> 11:00 Izvor: B92, Beta
Beograd -- Otvoren najveći šoping mol na Balkanu - „Delta siti" na 85.000 kvadratnih metara u koji je uloženo 74 miliona evra.

...Na otvaranju su bili i pisac Dobrica Ćosić, ministri, čelnici velikih državnih i privatnih preduzeća, čelnici Beograda, gradski menadžer Bojan Stanojević, vlasnik Verano motorsa, novi suvlasnik Robnih kuća Beograd Radomir Živanić, Jugoslav Karić, čelnik RTS-a Aleksandar Tijanić i drugi ...

SAJKO KILER, KESKESE?

2007-10-29T17:20:00.000+01:00

Najbizarniji detalj u vezi sa danas osuđenim ubicom iz moskovskog parka Bitsa Aleksandrom Pičuškinom, koji je ubio najmanje četrdeset i osmoro ljudi, je priča o uzroku njegovog ludila.
Naime, najbliža familija tvrdi da je Aleksandra, kada je imao četiri godine, u glavu udarila ljuljaška, posle čega je on počeo čudno da se ponaša.

Tokom suđenja hladan kao špricer, Pičuškin je izjavio da se ne kaje, da se tokom serije ubistava osećao „kao bog“ ( bukvalno, ne figurativno ), i da bi nastavio da ubija samo da ga nisu uhvatili.

Dobio je doživotnu, očekujemo holivudski film pod nazivom „Chessboard murderer“ ( kako su ga prozvali u Rusiji ), a predlažemo i prvi kadar:

Moskva, 1978.

Park u šumi. Ljuljaška u slow-motion-u. I tako dalje.

ŠEĆERKO

2007-10-25T21:40:00.000+02:00

Mark Cukerberg je rođen istoga dana kada i Dante, Tuđman, Džordž Lukas, Kejt Blanšet i Dejvid Birn. Pogađate, u pitanju je 14.maj, ali se mlađani Mark ispilio pre samo 23 godinice.
Ko je taj?

Cukerberg je izmislio omiljeni interplanetarni sajt za online socijalizaciju, Facebook.
F.B. je sofisticirana, manje naporna verzija MySpace i najbolja Internet stvar koja nam se dogodila, još od You Tube.
Iako tek na listi „pretendenata na listu“ Vanity Fair New Establishment 100, Mark je veoma blizak sa, prema istom spisku, najuticajnijim čovekom na svetu, Rupertom Merdokom. ( Čija kćerka Elizabeta takođe ima Facebook profil ).

Kada se bude prodavao, Facebook bi mogao da vredi i 15 biliona USD, a dvadeset i tri mu je godina tek.

Evo ga na slici, vredno radi.

Ako se priključite na Facebook.com, osnivača možete naći pod imenom MARK ZUKERBERG i sprijateljiti se sa njim, sad dok je vreme.
A osnivače Agit Popa možete naći na istom www mestu, pod imenom Jelena Djurovic.

CORAX, MAGAZIN EKONOMIST

2007-10-24T11:12:00.000+02:00

PAYA

2007-10-23T11:42:00.000+02:00

KO JE ZABORAVIO NA OVAJ SJAJNI STRIP "KOSMOPLOVACA ", EVO PODSETNIKA U KIŠNO JUTRO:

http://www.crsn.com/studiostrip/paja2/

ŠIPKA

2007-10-22T23:42:00.000+02:00

Obećali smo sebi da nećemo komentarisati javno, ali šta se mora, nije teško.

Za razliku od prethodne godine kada smo bili totally addicted to Veliki brat, i učestvovali u uspešnoj misiji „LJUBA JE OD LJUBAV“, najnoviji ukućani nas ne inspirišu dovoljno.
Ponekad se gleda tzv.“izbacivanje“ i to je to.

Ipak, ima verbalnih ispada koji vas, dok radite nešto potpuno drugo, primoraju da se zakucate ispred TV-a.
Takav je onaj koji je isplasirala „uvažena gospođica Suzana“, to je ona sa kikicama što, za biznis i pležr, pribija polni organ uz šipku u zadimljenim klubovima na periferiji.
E sad, nju muva izvesni Elmir, iz Gračanice kod Tuzle, aktivista organizacije za rad sa decom sa specijalnim potrebama.
Po mom mišljenju, Elmir je daleko bolji frajer nego što je Suzi riba.
Problem je što Suzi neće da se smuva sa Elmirom jer je, kako sama formuliše, „verski nastrojena“, a đuvegija je musliman.
Ostale drugarice u Kući klimaju glavama, one je razumeju i podržavaju...Suzi kaže da kad god zgreši ode u crkvu da se pomoli. ( Crkve valjda rade i noću i rano ujutru? Da? Ne? Ne znam, pitam ).
Suzi uvuče dim, pa nastavi, "ako se ona i Elmir vežu, kako bi ona mogla da se uda u crkvi koja nije njena?"
Drugarica joj objašnjava da ne mora da se venča u crkvi.
„Dobro“, završava Suzy zabrinuto, „ali šta kad dođu deca...( i sad highlight ) ŠTA ĆU JA ONDA SA TOM DECOM?“

Yeboteeeeee.

O tome koliko je strašna pravoslavna džamahirizacija Srbije pisali smo u raznim tekstovima, i znamo da vam se svima gade silikoni između kojih vise zlatne krstače, i crna udovica kojoj su veštačka usta puna Hrista a kuća puna pokradenih stvari od nevinih ljudi, ali aman bre, "šta će sa TOM decom?"

Pa da ih rastrgne na komade, ko Medeja? Ili da ih da da se počupaju na konjske repove, kao u narodnim junačkim. Zašto? Zato što im je otac DRUGE VERE.

Ovde moram da stanem, jer ću popizdeti a ako popizdim staviću fotke dva zgodna muškarca, Vetona Ešljanija i Vetona Suroia, na ovaj blog. I onda će me neko ubiti, i neće više biti vašeg Agit Popa.

CELEBRITY?

2007-10-22T21:34:00.000+02:00

Još jedan od sajtova koji OBAVEZNO morate posetiti je http://www.alisonjackson.com/

Alison je fotograf kinja koja se poigrava sa svetskom opsesijom poznatim ličnostima - ona nalazi njihove savršene dvojnike i stavlja ih u nemoguće situacije, koje uznemiruju posmatrača ali navode i na dalje gledanje.

Na fotografijama Alison Džekson: to nisu oni. A znamo da bi ste voleli da jesu!

HAPPY IS GAY

2007-10-22T21:16:00.000+02:00

Posle otkrovenja koje nam je ponudila mama Hari Poter Harija, Džej Kej Rouling, da je Albus Damlbdor actually gay, Radar magazin je brže-bolje ponudio listu svih fikcionalnih homo junaka.

Tu su Vili Vonka ( no shit ! ) ali i gayest of them all, Samwise Gamgee iz Lord of the Rings : „The homo Hobbit love is so blatant that the only question is who's the top and who's the bottom (for our money, we'd go with Samwise as bottom—after all, he's the one who cooked, cleaned, kept watch, and carried all the supplies).”

Pogledajte celu bratiju na

http://www.radarmagazine.com/features/2007/10/fairy_tales.php

ROK

2007-10-22T12:43:00.000+02:00

NEODBAČEN

2007-10-21T19:15:00.000+02:00

Tata jednog od naših omiljenih kritičara, Aleksandra Radivojevića, je Miša. Miša je poslednji bastion umetničkog integriteta u Srbiji. Svi treba da budemo Miša ili kao Miša. Evo šta nam poručuje ( iz intervjua koji je dao Blicu i Saši Radojeviću ):

"...tajna je: kako da jeftino napravite mali opaki subverzivni film. To je majstorska stvar koju znam i moram da je kažem. Ne mogu da umrem s tim. Nisam jedini koji to zna, ali ja sam osetio potrebu da to trajno prenosim deci. Da ne budu bespomoćni u situaciji gde nikad neće biti novca za kulturu, a ima toliko darovitih ljudi.
*
Nekad društvo ne može da napreduje ako se osloni na najbolje, nego na prosečnima izgradi to nešto. Jer, najbolji se odupiru, ne daju se za opštu stvar, previše su individualno nastrojeni. Najbolji su oni koji imaju smisao za humor na vlastiti račun. Ljudi koji imaju ozbiljna iskustva, ozbiljna znanja, koji ne dramatizuju svoj problem i koji su spremni svakog trenutka da se povuku. Takve ne žele i to je proces o kojem sam govorio u filmu "Odbačen". Naravno, to nije preterano širok uzorak, to je uzorak od jedan odsto, ali to je najdragoceniji uzorak. Takvi se likvidiraju. Zašto? Oni su neprijatni svedoci, ne u nekom kriminalnom smislu, ljudi koji će zapamtiti kako ste nečasno vodili narod, pa će vas pozvati na odgovornost. Ne. Ne možete da radite svinjarije na teritoriji na kojoj se povremeno susretnete s pogledom takvih ljudi. "

Film ODBAČEN je, zaslugom Tucka, već u bioskopima.

INVAZIJA ZLATNOG KRSTA

2007-10-21T13:07:00.000+02:00

Često maćeha, tek ponekad majka, savremena umetnost može da bude najzanimljivija i najdosadnija, ali nikad srednje žalosna.
Utisak, kad se nađemo pred (zlo)delom je da ili radi ili ne radi. Zadržavate se dok traje ceo video, koliko god da je to, ili odlazite posle pete sekunde. Proverite ime umetnika ili krenete ka sledećoj prostoriji.
Ove godine, Agit Pop tim je posetio Bijenale u Veneciji ali i Oktobarski salon u Beogradu, i nudimo vam naše impresije.

Prvo- Oktobarski salon:

O selektoru, konceptu i umetnicima možete se informisati na www.oktobarskisalon.org
a mi želimo da pomenemo nekoliko radova izloženih u najboljem gradskom prostoru– bivšem Turskom kupatilu, u ulici Dušanovoj, na Dorćolu.

Počinjemo sa Ivanom Zupancom, čije fotografije vise sa tavanice a put vas
vodi „kroz“ njih, što je jako dobar način kojim se posmatrač tera da obrati pažnju izloženo. U pitanju je serija inspirisana invazijom zlatnog krsta ,onog na hramu Sv. Save.
O Zupancu i krstovima smo već pisali, kada je deo ove postavke bio izložen u SKC-u, ali je sada rad dopunjen i unutrašnjošću Hrama, građevinskim radovima koji se tamo odvijaju, i načinom prezentacije koji je invazivan skoro kao Krst koji mu je tema.
http://agitpopkultura.blogspot.com/2006/03/mit-i-ironija.html

Naravno, problem sa kojim se susreću stranci koji posmatraju ovo delo je razumevanje svih njegovih slojeva – novopečenost pravoslavlja u Srba, samoubistvo autora krsta vajara Mitrića, zatim Vračar kao mesto na kome je Hram ali i kao najprestižnija, najnovoburžoaskija opština u Srbiji, epicentar glasačkog tela dobitnika tranzicije, odvratno koncipiran plato oko Hrama koji izgleda kao šetalište u Vrnjačkoj Banji itd. Dakle, jedan mali tekst na engleskom, koji bi isao uz rad, i super.

Drugi predstavnik Beograda u Kupatilu je urbana maskota, Nenad Racković, koji daje svoju verziju spavaće sobe, u, kako smo mi to videli, brutalnijem omažu krevetu Trejsi Emin.

U Džonijevoj sobi nema sedenja ni ležanja, jer sa svake strane vrebaju šiljci i bajoneti. Džonijeva soba je Džoni. Za neke nategnuta i pretenciozna, drugima autentična– možda i najbolje prikazuje jedinog umetnika koga je srpski art establišment, sastavljen od nedovoljno hrabrih i fondo-ugodnih persona, prihvatio iako deluje kao demon iz noćne more svakog malograđanina.

Da li je usamljena ekcesnost Rackovića, čiji je stav od početka bio da i on sam treba da bude umetničko delo, dakle da li njegov izuzetak samo potvrđuje impotentnu bezopasnost domaće scene?
Jer se jedino Džoni, od svih svojih kolega, možda neće lepo ponašati na prijemu u nekoj ambasadi, dok svi ostali hoće, zato što bi sutra i sami voleli da postanu ambasadori.

Od stranih autora, molimo da obratite pažnju na Korejske umetnike, koji su zastupljeni sa nekoliko radova od kojih najbolje mesto u kupatilu svakako ima dekorativna i poremećena grnčarija i plastično- realni zatvorenici. *

*Pišemo ovako neprecizno jer ni na jednom sajtu ne može da se nađe ime umetnika spojeno sa njegovim-njenim delom. Kataloga takođe nema.

Fascinantan je i video Renate Poljak, o spomeniku žrtvama Holokausta u Berlinu kao i poetično osvetljeno selo Anite Rubiku.

U sledećem tekstu, Venecija.

KOMŠIJE ĆE DA ME BIJU

2007-10-19T00:04:00.000+02:00

Salonski kaluđer Nikolaj Velimirović, koga je udruženje povlašćenih građana koje se naziva SPC, inaugurisalo u svetitelja pisao je somnabulije o evropskim vrednostima, i tzv. Židovima:

„То Европа не зна, и у томе је сва очајна судба њена, сва мрачна трагедија њених народа. Она ништа не зна осим оног што јој Жидови пруже као знање. Она ништа не верује осим оног што јој Жидови заповеде да верује. Она не уме ништа да цени као вредност док јој Жидови не поставе свој кантар за меру вредности. Њени најученији синови су безбожници (атеисти), по рецепту Жидова. Њени највећи научници уче да је природа главни бог, и да другог Бога изван природе нема, и Европа то прима. Њени политичари као месечари у заносу говоре о једнакости свих веровања и неверовања. Сва модерна гесла европска саставили су Жиди, који су Христа распели: и демократију, и штрајкове, и социјализам, и атеизам, и толеранцију свих вера, и пацифизам, и свеопшту револуцију, и каптализам, и комунизам. Све су то изуми Жидова, односно оца њихова Ђавола. За чуђење је да су се Европејци, потпуно предали Жидовима, тако да жидовском главом мисле, жидовске програме примају, жидовско христоборство усвајају, жидовске лажи као истине примају, жидовска гесла као своја примају, по жидовском путу ходе и жидовским циљевима служе.“

Nikolaj je 1935. godine na Kolarčevom univerzitetu držao predavanje o Svetom Savi u kome je utvrdio da je veliku ideju jevanđeoskog nacionalizma Svetog Save - dakle svetosavsku ideju, jedini uspeo da shvati vođa nemačkog naroda Adolf Hilter, kome u istom predavanju na dva mesta odaje najviše poštovanje:

"U žalosnoj zabludi žive oni naši ljudi, koji misle da je odvajanje nacionalizma od vere, i države od crkve rezultat nekog "progresa"... Ipak se mora odati poštovanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam i evo u dvadesetom veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju. A nama je taj posao svršio Sveti Sava, prvi medu svetiteljima, prvi među genijima i prvi među herojima u našoj istoriji".

U vidovdanskom govoru u manastiru Ravanica 1939., vladika ostaje na istom,

naci -šik, kursu te izjavljuje kako su "Srbi po krvi Arijevci".

Boravak u povlašćenom departmanu Dahaua, doneo je, za kasnije neophodni, „disidentski“ status a važno je pomenuti i Nikolajev stav o čistoći i higijeni na kojem bi mu pozavideo i večito musavi Pit Doerti:

"Revnost za čistoćom postala je manijom za čistoćom. No nažalost, i ovde je Čivutin umešan... Vodovod, vodovod, vodovod. Kupatila, kupatila, kupatila! Čistoće, čistoće, čistoće! I svi klonuše od umora perući se i čisteći se spolja..."

Kakvi sveci, takav mind-frame nacije, takva i higijena, tako i miriše u GSP-u.

Juče je obeležena tužna desetogodišnjica smrtnog premlaćivanja dečaka Dušana Jovanovića ( koji je bio Rom ), a znamo i šta se prethodnih nedelja događalo u Novom Sadu i u vezi sa.

Homofobija, ksenofobija i sve vrste zaziranja od nesrpskog, nepravoslavnog, ne "na ić" svoj koren imaju kako u medijima tako i u duboko ukorenjenim stereotipima.

Upravo o ovom fenomenu govori odličan dokumentarac “Komšije” snimljen u produkciji DTI www.dti.org.yu

autorsko delo Vesne Simić a u režiji Marka Popovića.

Koncept filma ( za koji se nadamo da će uskoro biti prikazan na nekoj od televizija ) bazira se na intervjuisanju “običnog sveta” na ulicama Srbije, Hrvatske, Bosne, Crne Gore, Kosova, Makedonije gde se od sagovornika zahteva da kažu šta misle o pripadnicima svoje nacije, ali i o komšiluku.
Na trenutke komičan, u suštini zabrinjavajući, film je zapravo dijagnoza samozavaravanja u kojem žive narodi na Balkanu, o veličini, pameti, poštenju, hrabrosti i talentu sunarodnika, i potpunom omalovažavanju građana okolnih država.

U dokumentarcu se pojavljuju i promintenti psiholozi i sociolozi, ali i političari Vasil Tupurkovski i Azem Vlasi, koji možda i ponajbolje sagledavaju korene mržnje na teritoriji bivše SFRJ.

Zanimljiv deo je i onaj u kome se gledaocima objašnjava i put “od ogovaranja do holokausta”, što nas vraća na početak priče – ako smo antisemitu proglasili za sveca, šta očekujemo od sebe? A šta od svojih komšija?

NA FOTOGRAFIJAMA :

1. Jevreji u nemačkom zarobljeništvu

2. Velimirović u nemačkom zarobljeništvu ( kako vidimo, odlično uhranjen )

3. Vel. sa četnikom Đujićem, 1945.

PROTIV BRUKE

2007-10-18T17:16:00.000+02:00

Ako vam se ne dopada skandalozni zaštitni znak za Pesmu Evrovizije 2008., evo adrese gde se može potpisati peticija protiv:

http://www.petitiononline.com/esc2008s/petition.html

ŠVARCI

2007-10-18T17:02:00.000+02:00

Termini “mama i tata”, kao i “muž i žena” efikasno su zabranjene u kalifornijskim školama zakonom koji je potpisao guverner Kalifornije Arnold Švarceneger.

Švarceneger je svojim potpisom takođe naredio državnim školama da omoguće dečacima da koriste ženske toalete i svlačionice i obrnuto, ukoliko oni to žele.

“Šokirani smo i užasnuti jer je guverner ovime napao tradicionalne porodične vrednosti u Kaliforniji”, izjavila je Karen Ingland, izvršni direktor Instituta Kapitol Risors.“Tom odlukom, guverner Švarceneger poručuje roditeljima da su njihove vrednosti irelevantne. Mnogi roditelji neće imati drugog izbora nego da povuku svoju decu iz državnih škola koje su sada postale centri za seksualnu indoktrinaciju”. “Švarceneger je prepustio decu u ruke onih koji će ih upoznati sa alternativnim seksualnim načinom života”, izjavio je Rendi Tomason, predsednik Kampanje za decu i porodicu, koja se protivila planovima. “To znači da će i deca starosti od pet godina biti mentalno zlostavljana u školskim učionicama”. “Treba da je sramota Švarcenegera i demokratske političare što su osigurali da svaka kalifornijska škola postane homoseksualni-biseksualni-transeksualni centar za indoktrinaciju”, rekao je on. Zakon koje je odobrio Švarceneger uključuje i SB777, koji zabranjuje bilo šta u državnim školama što bi moglo biti protumačeno kao negativno nastrojeno prema homoseksualnosti, biseksualnosti i drugim alternativnim životnim izborima. Međutim, nema slične zaštite za učenike sa tradicionalnim ili konzervativnim načinom života ili verovanjima. “SB777 će za rezultat imati diskriminaciju u suprotnom pravcu i to prema učenicima koji poštuju religiozne i tradicionalne porodične vrednosti”, kaže Meredit Turni iz Instituta Kapitol Risors. “Ovi učenici su izgubili svoj glas što je direktna posledica neverovatne odluke guvernera”. “Roditelji žele da budu uvereni da će njihova deca ići u školu da nauče osnove čitanja, pisanja i aritmetike, ne socijalne indoktrinacije koja predstavlja alternativne seksualne načine života”.

MAGLA SVUDA

2007-10-17T02:01:00.000+02:00

Ako ste kojim slučajem propustili briljantnu kolumnu Nikole Samardžića u Danasu od 16.10., prenosimo je u celosti ( crveni naglasci by A.P.)

Brendiranje magle

Osnivanje Saveta za brendiranje Srbije, na predlog ministra trgovine, sticajem prilika podudarilo se s izveštajem Saveta za borbu protiv korupcije o privatizaciji C Marketa.

U izveštaju je ukazano da su "mnogi učesnici u postupku privatizacije vršili brojne zakonske prekršaje koji su doveli do toga da jedna uspešna kompanija doživi ekonomski sunovrat i nestane sa tržišta pripajanjem trgovinskoj mreži, kojom je raspolagala Delta". U međuvremenu je Komisija za zaštitu konkurencije zaključila je da je Delta kupovinom C Marketa nakon donošenja Zakona o zaštiti konkurencije "stekla dominantan položaj na tržištu Beograda" (Delta je uložila žalbu na to rešenje i već godinu očekuje se odgovor Vrhovnog suda Srbije). Na čelu Saveta za brendiranje Srbije našla se upravo Milka Forcan, potpredsednica Delte.

Zbog početnih nejasnoća oko uloge Saveta za brendiranje, koji bi trebalo da "popravi sliku Srbije u svetu", ne može se još uvek pretpostaviti, uprkos demantiju Ministarstva, koje za to ionako nije nadležno, da li su se predsednica i pojedini članovi svojim prisustvom u Savetu našli u sukobu interesa. U tom smislu Srbija je, na međunarodnom tržištu, zaista roba koju bi trebalo brendirati. Nema jasno definisanu teritoriju, njeni simboli su zastareli, moralno i estetski devalvirani, institucije nedovršene.

Prvobitna akumulacija, brendirana osnivanjem Saveta za brendiranje, odvijala se dok je većina siromašila, ginula, umirala od bolesti i neuhranjenosti, gubila otadžbinu za otadžinom, nekad i celokupnu imovinu. Brendovi Srbije i dalje su ratna agresija, genocid, pljačka, izolacija i ubistvo prvog demokratskog premijera. Srbija je u društvu nerazvijenih afričkih zemalja po razmerama ekonomskih sloboda, indeksima lakoće poslovanja i stepenu korupcije. Na sve to je, svojim rečima, podsetio direktor marketinške agencije Pragma Cvijetin Milivojević: "Delta nije brend, brend je nešto što opstaje u svesti potrošača, nešto što ima istoriju, nešto što ima elemente svog identiteta. Ne može nešto biti brend što je nastalo 1992. kao kompanija Delta, i to u godinama kada smo svi osiromašili, a odjednom je neko stvorio imperiju."
Na optužbe LDP da je "osoba koja je simbol Miloševićevog perioda" i da se nalazi "pod istragom antikorupcijskih tela Evropske unije zbog kršenja zakona i nelegalnog sticanja bogatstva", a nalazi se i pod zabranom ulaska u neke zemlje EU I SAD, Milka Forcan izjavila je da za sve navedeno "ne postoje nikakvi dokazi", ne demantujući izričito navode. Po njenim rečima, LDP je "već duže vreme u kampanji protiv Delte", a to je jedini od njenih iskaza koji je ostao dorečen i tačan.

Ali Delta ne može za sebe prisvajati imunitet od javne kritike. Sprege te kompanije sa državom dovoljno su očigledne i protivne načelima otvorenog, slobodnog i demonopolizovanog tržišta, nekad i nezakonite, poput dogovora o C Marketu. Takve veze ukazuju na puteve korupcije i pranja novca. Miroslav Mišković, predsednik kompanije Delta, nagomilao je ogromno bogatstvo koje zloupotrebljava uticajima na medije i politiku, i onim tržišnim prekršajima na koje ukazuju nezavisne komisije. Nisu jedini razlog za brigu preterane marže, nastale iz monopolističkog delovanja kartela, koje napumpavaju cene. Dogovor o C Marketu obavljen je pod patronatom premijera. Poslovne aranžmane Miroslava Miškovića, neobičnom koincidencijom, prate hapšenja učesnika u privatizacionim poslovima kojima se, brutalnom dužinom pritvora, krše ljudska prava i dostojanstvo. Predsednik Trgovinskog suda Goran Kljajević lišen je slobode duže od godinu i po dana. Nedavno je produžen pritvor Miodragu Savićeviću, bivšem direktoru Geneksa, koji ima više od sedamdeset godina.
Tajkuni su u Srbiji, zasad, uspešno brendirali korupciju, otimačinu i primitivizam. Posredstvom medija koje neposredno kontrolišu, koji su na ideološkoj liniji mafijaškog, udbaškog i političkog podzemlja, oni smišljeno kontaminiraju politički i javni diskurs.

U Srbiji su postojale, i potom se obnavljale, novine koje naručuju hapšenja i ubistva, ispisuju optužnice i poternice, vređaju, blate i ponižavaju, i sam smisao za zdrav razum i pristojnost. U najboljem slučaju, posredstvom marketinških agencija (dve agencije zastupljene su i u Savetu za brendiranje), mediji su prinuđeni na oprez koji Srbiju takođe vraća na razdoblje autoritarnog samoizolacionizma, politike koja odgovara monopolistima svih vrsta.

Putinizacija i tajkunizacija Srbije nastali su na umrežavanju dominantnih kompanija sa udbama, organizovanim kriminalom i švercom akcizne robe. Srbija će brendirati sebe samu tek uspostavljanjem vladavine prava, slobodnog, otvorenog i uređenog tržišta, denacionalizacijom i dovršetkom privatizacije koji će ukloniti javna preduzeća kao političke partnere Delte u etatizovanoj, autarhičnoj ekonomiji. Delimična istraga porekla bogatstava stečenih u uslovima izolacije i ratne agresije, ukazala su da ona, na mentalnim osnovama svog nastanka, gotovo spontano indukuju monopole i povratak na autoritarnu politiku.

U Srbiji postoje i oni koji bi ne samo da putuju u Ameriku nego i da u Srbiji vide Ameriku. To je njihova nedostižna prednost nad vlasnicima Delte. I pod pretpostavkom da Delta jednoga dana postane vlasnica Srbije u celini. Postoje vrednosti koje se ne mogu kupiti novcem, ni onim najprljavijim.

POETSKA NEPRAVDA

2007-10-17T01:42:00.000+02:00

Simon Vizental je rekao da je prestao da veruje u boga onoga dana kada je u Mathauzenu posmatrao vešanje jedanaestogodišnjeg dečaka.

Svi koji ne veruju da bog postoji za to imaju neki jako dobar razlog – a onima koji se i dalje zaluđuju može da se postavi ovakvo pitanje: zašto je juče umro Toše Proeski, mladi i talentovani pevač, a ne na primer Ratko Mladić, matori zlotvor čija sama egzistencija drži sedam miliona ljudi u klaustrofobičnom getu ?

O kakvoj pravdi je tu reč? Zašto ubice žive a nevini stradaju?

Možda taj bog, ako ga i ima, neće da se druži sa ološem?

Možda su naša poređenja neukusna, i čini se kao da nekome želimo zlo.
Da, to je tačno- osećaj je "starozavetno osvetnički", uz neobjašnjivi bes zbog besmislene smrti još jednog od onih koji su svetu bili potrebniji ovde, nego "tamo".

IRAN DO KOSOVA

2007-10-17T01:09:00.000+02:00

1.Na zaostalom Balkanu:

http://www.youtube.com/watch?v=jr9T1j8vUyM

2.U Iranu:

Ahmadinejad: Iran doesn't have gay issue

“When asked about hostile treatment against homosexuals, Ahmadinejad said, "In Iran, we don't have homosexuals like in your country.
"We don't have that in our country," he said through an interpreter. "In Iran, we do not have this phenomenon."

3. A za to vreme u ozbiljnoj civilizaciji kakva je Holandija...

http://www.youtube.com/watch?v=_qf0puHJ-KM

ĆERA

2007-10-09T18:56:00.002+02:00

Kako objavljuje jedan ženski časopis, u debitantskom filmu Miroslava Petkovića „Bacila si čini na mene“, koji finansijski pomažu i Grad i Republika, jednu od uloga igraće i kćerka aktuelnog ministra kulture Voje Brajovića.

Ne znam kako to ide? Da li Ministri guraju svoje, i projekte svojih bližnjih ( slučaj Lečić, Kojadinović ), ili reditelji sami, po principu „za svaki slučaj“, kroz kasting počinju da se uvlače Ministrima.

Evo, recimo, da sutra ja postanem Ministar za kulturu: izdavačke kuće bi se otimale o moje stare i nove knjige, verni Ministarkini prijatelji bi ubrzo osvojili pare na barem dva-tri filmska konkursa, a bračni drug bi, sasvim sigurno, bio predložen za bingo-retrospektivu u Progresu ili preko puta Bobura.
Ne, ja ne bih morala da radim ništa, čak ni da podignem slušalicu jer "rektalni alpinisti" nepogrešivo streme ka onima na vlasti, znajući precizno šta im je potrebno.

Ako je neko, da fantaziramo, pošten i prepošten onda može da kaže ne.
Ili da kaže okej, „moji ljudi“ su prethodnih godina bili osujećeni, ali ne želim da koristim poziciju moći, osim da obezbedim podjednake šanse za sve.

Prva osoba koja bude dala ovakav, pozitivan primer okrenuće novi list u pravcu civilizovanja društva koje, još od kad su otišli Turci, funkcioniše isključivo po babu i stričevima.

Na žalost, mada očekivano, ni nova vlada ne obiluje ovakvom vrstom razboritosti.

2007-10-09T16:57:00.000+02:00

TO MOŽE I MOJA BABA!

2007-10-08T01:39:00.000+02:00

„Ovo bi mogla da nacrta i moja baba“ je komentar koji većina laika izgovori ili barem pomisli kad se nađe ispred dela aprstraktnog ekspresionizma. To vam je ono - driping Džeksona Poloka, razne intenzivne boje bez narativa i figuracije, poprskane ili razmazane na platnima velikih formata, zabrljane groteskne žene de Kuninga i veliki broj naslednika koji su povukli pelcer od Kubista i Futurista pa sve do Vorholovih konzervi Kembel supe.
I svako od tih dela se sasvim sigurno, na svim postojećim jezicima, susrelo sa tim aprijatnim iskulirom koji kaže „A šta je ovde umetnost?“

Upravo ova ideja, ali i neverovatan uticaj koji ima umetnička kritika u SAD, inspirisala je reditelja Amira Bar-Leva da snimi film MY KID COULD PAINT THAT, dokumentarac o Marli Olmstead, čije su slike hit među njujorškim kolekcionarima.
Ništa čudno, osim što Marla ima samo četiri godine.

Dete ( Marla ) rukicama prska i brlja po platnu, ali se ipak sumnja da joj u kreiranju manje-više pomaže otac, koji je i sam bio umetnik-amater. Marline slike su u početku bile izložene u lokalnom kafiću, sledi tekst o njenom radu objavljen u New York Times-u, posle čega je bebica, za samo par meseci, popravila kućni budžet za čitavih 300.000 dolara.

A kako kaže jedan kritičar, neki ljudi će slepo verovati svemu što napišu pojedine novine, a u skladu sa tim će i otvoriti buđelare.

Bar-Lev kamerom ulazi u patologiju kako art-scene, kupaca i kritičara, tako i u čudnu Olmstead porodicu, u kojoj se ne zna gde prestaje inspiracija a počinje eksploatacija.

Trejler ovde

http://www.apple.com/trailers/sony/mykidcouldpaintthat/trailer/

TUŽNA REPRIZA

2007-10-07T23:59:00.000+02:00

Na insitiranje čitalaca, ovog puta pojačano i boldirano, ponavljamo post koji smo objavili davnog 16.11.2005., a povodom prvih neonacističkih ispada u Vojvodini.

Citat je iz filma Menhetn Vudija Alena, a naši su se fanovi lepo dosetili da može da se poveže sa večerašnjom konstatacijom Nenada Čanka da se "dubina misli naciste može proceniti jedino kuršumom".

Evo šta na tu temu kaže Alen. U pitanju je dijalog koji se odvija na fensi žurci, u Njujorku, osamdesetih:

A: Has anyone read that Nazis are going to march in New Jersey? We should go there get some guys together. Get some bricks and baseball bats and explain things to them.

B: There was this devastating satirical piece on that in the Times…

A: Well, satirical piece in the Times is one thing, but bricks get right to the point.

B: But, biting satire is better than physical force…

A: No, physical force is better with Nazis. It’s hard to satirize a guy with shiny boots.

FOTOGRAFIJA NEDELJE

2007-10-07T19:36:00.000+02:00

REŠENJE

2007-10-07T18:56:00.001+02:00

Znamo kakva nam je milicija ( 1991. – 1999. ).
Ideja glasi: aj’ cimnemo kolege iz izraelskog Instituta za inteligenciju i specijalne operacije, u narodu poznate kao Mosad.
Znači, dođu oni, a mi im se požalimo kako imamo problem sa neonacistima. I mi odemo na kaficu. I ostavimo Obraz i Stroj da objasne drugarima iz Izraela sve o divotama Hitlera i njegovog režima.
A naša milicija se ne blamira time što reaguje tek kad na vrbi rodi grožđe.

FUNNY OR DIE

2007-10-06T10:17:00.000+02:00

Nash omiljeni genije, Will Ferrell http://agitpopkultura.blogspot.com/2007/08/will-to-ferrell.html, od pre nekoliko meseci ima i svoj www.funnyordie.com domen, koji je pokrenuo u kolaboraciji sa rediteljem i scenaristom
Adamom McKay-om ( Anchorman, Ricky Bobby ).

Predlazem da odmah pogledate klip http://www.funnyordie.com/videos/74 , u kome
McKay-ova dvogodisnja kcerka glumi zlu i pripitu Ferelovu gazdaricu.

Ne dozvolite da vas kishna subota ubije u pojam!