DE(GENERACIJA)

U poslednjoj sceni filma «Apt pupil», Brajana Singera, lik kojeg tumači glumac Bred Renfro stoji ispred svoje (bele) kuće u predgrađu Njujorka, sa čijeg krova se vijori američka zastava. Na početku, saznali smo da se radnja dogadja 1984. godine  - u međuvremenu je naš glavni junak, srednjoškolac, otkrio kako je njegov prvi komšija, simpatični deka koga igra Ian MekKelen,  u stvari ozloglašeni naci koljač i fanatični ubica. I taman kada očekujemo da mladi, sveži Amer prijavi ostarelog zlikovca, dogodi se obrt dostojan Stivena Kinga ( po čijoj priči je i sastavljen ovaj scenario ) – mladuncu se naci koncept toliko dopadne, da on u finalu sam ubije dedu, spži mu mačku u rerni, kao modernoj gasnoj komori, uceni direktora škole koji već nešto sumnja, te iz filma izlazi kao pobednik, budući lider sa Volstrita ili senator Republikanaca, odlučite sami.

 

Koren nasilja je najbolji osnov za proučavanje budućnosti nasilja. Koren gluposti je, opet, možda teže sagledati, ali je važan za razumevanje budućnosti jedne zemlje.

 

Kažu da svaka starija generacija ne razume novu, i da je taj jaz nepremostiv i večit. Mi smo se, u šestom razredu, ljubili  u usta. Oni se u šestom razredu ljube u piše. Mi smo čitali knjige, oni igraju igrice. Mi smo imali Tita, oni imaju Nikolaja. Nas je zanimalo mnogo, njih ne zanima ništa. Možda u ovim razlikama ima i problema koji nisu samo osuđivanje od strane onih koje je vreme pregazilo. Možda ima i istine u tome da je nova generacija polu-kretenska.

 

Najlakše je napisati da nešto nije dobro, i tome suprotstaviti lični pojam «dobrog». Moral je rastegljiva žvaka, i meni samoj je bliža Ćićolina nego ijedna monahinja, bliže mi je oko za oko, nego drugi obraz, jasniji bes od trpljenja. Ipak, glupost ne shvatam.

 

Upoznala sam nedavno troje mladih. Deca su meni bliskih ljudi, roditelji su im umetničke duše, modni stručnjaci, prevodioci. Fin svet. Podmladak,pak, zabrinjava. Devojčica 1. ima četrnaest godina. Kada je pitaju čime želi da se bavi u životu ona kaže «Hoću da budem bogata i neću da radim ništa». Dečko ima 19 godina, za sebe tvrdi da ga sve mrzi, ništa ga posebno ne loži, da nije pročitao knjigu godinama. Ambicija mu je da vozi Mercedes. Devojčica 2. je najstarija-smatra da su svi oko nje budale i neće da jede ništa drugo osim pice na parče.

 

Ovo su pubertetlije i adolescenti koji nemaju unutrašnji život, čija ljuštura deluje prazno, bez želje da se popuni. Vanzemaljci, za sve nas.

 

Posledica godina vladavine Slobodana Miloševića je i ovakav kulturni genocid, neradoznalost i nezainteresovanost, nerazvijene ideje i incijativa.  Krivimo roditelje, društvo i vlast, ali treba da krivimo i te mlade individue. Jer mi smo rasli u vreme praznih samoposluga, isključenja struje, šetali po zimi u kojoj nije bilo javnog prevoza da nas vozi na faks, na televiziji smo gledali Vučelin «Dnevnikov dodatak» gde su u nam plasirali «ogrlice od dečijih prstića», golorukog Arkana i još golorukijeg Frenkija. Ipak, mnogi od nas su našli način kako da se odbrane od laži, manipulacije, patriotizma. Ako nismo mogli sami, pitali bi smo pametnije drugare ili nekog starijeg.

 

I zato nema baš puno opravdanja za generacijsku degeneraciju. Svako za sebe treba da se trgne, pogleda, pročita, nauči, rizikuje...Ako se to ne desi, Beogradom će prekosutra vladati tjelokradice, tupog pogleda, koji ne znaju ništa a spremni su na sve.

SUTRA NIJE NIKADA

Pisati poeziju posle Aušvica je varvarizam, rekao je, 1949. godine, Teodor Adorno.

Pisati blogove posle ubistva Brisa Tatona, otkazivanja Gej Prajda i besmislenog prolaska još jednog 06.oktobra za mene je bilo i teško i mučno, i gotovo nemoguće.

Mesec dana sam spontano štrajkovala, htela sam da se smirim, jer sve što bih u međuvremenu sročila zvučalo bi kao psovka, uvreda, očaj, bedačenje.

Onda je došla godišnjica oslobođenja Beograda, a sa njom i gostovanje Dimitrija Medvedeva.

Svaki dan, u proteklih mesec dana, čitam sve novine: Blic, Politiku, Kurir, Press, gledam video na B92, onda se prebacim na bratski Peščanik, E-novine i blogove. I tako od ujutru do popodne. Veče posvećujem odmaranju mozga, pa sam onda na Onion, Nerve, Salon i ostalim svetskim dot komovima.

I često mi se, a još od usvajanja Zakona o informisanju, dešava da se složim sa dojučerašnjim arhi-neprijateljima, ne slažem sa saborcima, ili budem u apsolutnoj konfuziji u vezi sa simbolima koji se u Srbiji propagiraju, i politikom koja se vodi. Odsustvo bilo kakve političke vizije, opšte kurvanje trenutne vlasti dovodi do tiltovanja svakog iole stabilnog mentalnog sistema.

Većina ljudi podleže šizoidnom diskursu koji propagira vlast, i čini mi se da jedino tvrda manjina, kakva su Srđa Popović ili Žarko Korać i dalje govori ono što i ja mislim. Svi ostali, i sve ostalo što čujem, samo je konglomerat potpuno suprotstavljenih pojmova, politički Frankenštajn sastavljen od četnika, partizana, Nikolaja, Krcuna, trubača, gudača, Velje Ilića i Karađorđevića, Ljotića i Lole Ribara, Đinđića, Legije, hrvatskih disidenata koji se puvaju da znaju previše o Srbiji i srpskih intelektualaca koji o svojoj državi znaju premalo. To je grotlo u kojem zapravo nema nikakve ideologije. A odsustvo ideologije znači nestanak ideje. Ako imamo protivnika bez ideologije, onda i mi postajemo borci bez ideje. I zato je Slobodan Milošević bio toliko prokleto opasan i zato nam je trebalo toliko muke da ga se rešimo.

Poseta Dimitrija Medvedeva kod onih koji se smatraju za «rusofobe» ( a i sama sam član tog skupa ) izazvala je gađenje. Ponovo su se na trgu skupili ljudi sa mentalnim i dentalnim problemima, i poskakivali na «medley» sastavljen od Kaljinke i Ko to kaže. To je ličilo na «odbranu mostova», ali je ekipa na žurci bila još gora i još starija.

Ipak, ja ne mogu da mrzim i prezirem sve što je rusko. I zato i sama postajem nedovoljno dobar protivnik onima sa kojima sam u ringu. Ja smatram da je Oktobarska revolucja bila najznačajniji događaj još od kada su Francuzi oslobodili Građane. Pravim veliku razliku između Lenjina i Trockog sa jedne i zločinačkog Staljinovog režima sa druge strane. Smatram da je carska Rusija bila antisemitsko i dekadentno društvo, i nemam nikakve simpatije za belogardejce.

Takođe, milioni vojnika Crvene armije, koji su dali život za oslobođenje Evrope od nacista, moraju da se odvoje od činjenice da ih je predvodio psihopata. Bitka za Lenjingrad je, takođe, dokaz nepopustljivosti i pravednosti kakvih je malo u modernoj svetskoj istoriji.

Trenutna Rusija, sve ono što se dogodilo posle raspada CCCP i odlaska Gorbačova, zemlja je u koju, kao ni u Kinu, ne bih kročila nogom. Ogroman jaz između bogataša i sirotinje, mafijaški režim, materijalizam...sve su temelji na kojima počiva tamošnje uređenje. Takvi temelji, koji podsećaju na Srbiju devedesetih, u meni izazivaju veliki prezir. Ipak, reći da ništa rusko, ili sovjetsko ne valja, opasna je generalizacija, skoro kao kazati da su svi Srbi glupi, neobrazovani, huligani.

Ipak, vidim da se poseta jednog Ruskog premijera odmah upotrebila u svrhe dopumpavanja fanatičnog antikomunizma koji je ovih dana toliko «in», da samo očekujem da se jednoga dana predloži rehabilitacija Adolfa Hitlera jer je on, bože moj, bio vatreni protivnik «Crvenih».

Oni koji su namerno pomešali lončiće neka se ne zanose, niko ne misli da Dimitri Medvedev ima ikakve moralne veze sa hrabrim oslobodiocima Evrope. Jer oni su bili Sovjeti, a on je Rus, i razlika je drastična.

Ideje u Srbiji žive i traju od danas do sutra. Savetnici predsednika Tadića, Nebojša Krstić i Srđan Šaper su na svom albumu «Poslednja mladost u Jugoslaviji», objavljenom 1986., otpevali pesmu «Sutra nije nikada». Slučajno ili ne, ali ovo me podseća na trenutno bezidejno plutanje srpskog društva. Da li je neko tako hteo, ili nam je vizija slučajno izmakla, pitanje je za one koji dolaze posle sutra.

"EASTERN PROMISES", dir. David Cronenberg

NIKOLAI: Yes. I have no mother and no father. There is only the code, the vory v zakone code which I have always followed.

VALERY: That is why there is an empty place above your heart. Where the stars will go. And why there is an empty place on your knees.

NIKOLAI: I am dead already. I died when I was fifteen. Now I live in the zone all the time.

MI SMO PEDERI, NAJJAČI SMO NAJJAČI

“The world only spins forward. We will be citizens. The time has come.”
Tony Kushner, Angels in America. 1991.



Danas sam na ulici našla flajer na kome piše: LBGT HATE CRIME: DON'T TOLERATE IT. REPORT IT. STOP IT. U potpisu, METROPOLITAN POLICE, FOR SAFER LONDON.

Život koji živim liči na svakodnevnu posetu vremeplovu – sa jedne strane, fizički se nalazim u zemlji u kojoj, ako neko vređa homoseksuace može da ide u zatvor, dok se profesionalno bavim državom u kojoj je «Parada ponosa» skup «visokog rizika» oko kojeg se danima lome koplja, greju stolice i vriju kompjuterske tastature. Kad Svetislav Basara, koji je takođe živeo na Zapadu (ako Kipar to jeste?) , kaže da Parada nije «ništa naročito», on to govori iz perspektive nekoga ko kao da nikada i nije živeo u Beogradu. U Torontu, koji Basara pominje u tekstu objavljenom na Peščaniku, ili u Londonu, odakle ja ovo pišem, prava LBGT osoba su dovoljno dugo zaštićena i zakonski regulisana, da Gej pride zaista ne predstavlja nikakav «big dil» (kontroverzan je skoro kao Vrbica u Srbiji). Na žalost, stavove ne možemo da gradimo po tome kakva je situacija u razvijenim demokratijama, u društvima u kojima sve vrste manjina, bez obzira na religiju, verovanja, pol, seksualni identitet ili invaliditet imaju apsolutnu protekciju od strane Države.

Naša, pak, država, ima da se civilizuje, i ima da štiti sve svoje građane, i to je jedan od uslova: ka Evropi se ide od težeg ka lakšem, pa tako ima da shvatite da se dva muškarca drže za ruke inače će «dveri 21.veka», koje se nalaze tamo od Beča na gore, ostati zamandaljene. I nema više sedenja na dve stolice, kao «ja bih u Evropu, i hoću veliku platu i hoću na more i nova kola i povoljne kredite i beli šengen, ali samo ako mogu da zviždim Marseljezi i da mi se pederi ne šetkaju Knez Mihailovom». E pa sori društvo, to tako neće moći. Niko neće nevaspitanu i zatucanu vucibatinu za svojim stolom, pa tako to ne želi ni «porodica evropskih naroda», i zato ima da gledate one koji su drugačiji kako se vole i to pokazuju, i ima da se naviknete na to. Nama se sviđa da vam ne bude prijatno. Mi verujemo jedni drugima, jer smo isti.

Psujte nas, ako baš morate, ali u sebi, ili kod svoje kuće, i pazite da vas ne čuje komšija. Može da vas prijavi. A onda sledi bolna novčana kazna. Tako se obračunava sa homo, kseno, i svim ostalim fobijama. Ustav, zakon, milicija, sud ili udri po džepu, pa će već sledeća generacija navijača da budu tolerantne bubice.

One, koji će se pojaviti na Platou 20. Septembra, štiti nešto više od MUP-a Srbije. Njih štiti vreme koje dolazi, neizbežna evropska budućnost Srbije, sve kulturno i civilizovano što svet ima, štite ih tekovine građanskih revolucija kojima su odjekivale i «Marseljeza» i «Internacionala» i «Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane»... Štiti ih snaga modernosti koja je kao parni valjak, teško se pokreće ali ne može da stane. I zato Parada ponosa treba da bude satenska rukavica bačena u lice onima koji su bitku sa vremenom već izgubili.

Za sve dulesavićegoranedavidovićefirereamfilohijeradovićeslobodanevuksanovićeđorđevukadinovićenikolajevelimiroviće... Hej, pa oni su već mrtvi... The past was your’s, but the future is mine!



PS: 20.09.2009. je najvažniji događaj za Srbiju od početka ovoga veka. Petog oktobra 2000 je «izgubio ratni zločinac a pobedio nacista» i konačno je došlo vreme da, na smetlište historije, odu svi njihovi fanovi.

PESMA DANA ZA NRBG.RS

Holivud  osamdesetih.

ENT. Zabava u velelepnoj kući na Beverli Hilsu. Poznate i manje poznte ličnosti piju šampanjac. Niski, plavi momak, trapavo prilazi lepotici:

On: Ćao, ja sam Tom.

Ona: Ćao, ja sam Ketlin.

On: Čime se baviš?

Ona: Ja sam glumica? A ti?

On: Ja sam muzičar. A gde ti glumiš?

Ona: U seriji “Dinastija” A gde ti pevaš?

On: “Dinastija”? Nikad čuo.  A, ja pevam iznad tvoje glave, evo me na MTV-u. To je moj hit “Hyperactive”. Znaš, ja sam Tomas Dolbi.

Ona: Nikad čula.

Tako se Tomas Dolbi upoznao sa svojom suprugom, Ketlin Beler koja je u to vreme u “Dinastiji” igrala Kirbi, kćerku batlera Džozefa, i bila TV selebriti.

Nije slučajno što se ovaj susret dogodio baš u Los Andjelesu, koji je bio velika inspiracija za Dolbijev drugi album “The Flat Earth”. Ovih dana, povodom 25-godišnjice izlaska ovog remek-dela, objavljeno je remasterovano izdanje, sa bonus pesmama. Tomas je i dalje koncertno aktivan, mada već godinama vodi kompaniju koja razvija softvere za muziku koju slušate na mobilnim telefonima.

Kuriozitet je da je pomenuta pesma “Hyperactive” originalno napisana za Majkla Džeksona, i dalje ostala Dolbijev najveći hit. Ipak, puštam vam “Screen kiss”, numeru zbog koje se tačno sećam kada i gde sam prvi put čula ovaj album... Bilo je leto, 1985. “Flat earth” je album koju najčešće slušam na I-podu, ranije na walkmenu, i predstavlja apsolutni soundtrack mog života. Pratim Dolbija na Tweeteru. Možda mu sve ovo i napišem…

ČOPOR

To što je Đilas izjavio je fenomenalno glupo: http://www.borba.rs/content/view/7963/92/

Do sada je izgledalo kao da su najveći smutljivci upravo najbolji plivači u partijskim preraspodelama, sportski tipovi koji imaju uličarsko osećanje za tajming. Šaper, Krle, Šutke i Bota se druže još od detinjstva. Zajedno su blejali po Cvetićima, igrali košarku (manje Šaper), verovatno su prisustvovali međusobnim blamažama, i ko zna čemu još, pa jedni o drugima mogu da napišu najčistije ali i najprljavije biografije. They go way back, tako se kaže, i zato u DS-u teže prolazi «ekipa koja nije iz ekipe», na primer DuPe ( Dušan Petrović) koji je iz Šapca i njemu slični. Sa druge strane, tu je Đilas, koji je uličnu reputaciju, takozvani «street cred» stekao kao vođa sumnjivo završenih, suviše mirnih demonstracija 1992. Postoji ta gradska legenda da su on i Šaper konkurenti, da se ne vole i da jedan drugom podmeću. Ne znam šta je tu tačno, ali je izjava koju je gradonačelnik dao, a tiče se predstojeće Gej parade (smatram da je Povorka suviše bogobojažljivo), dakle izjava iz gornjeg linka je, u najmanju ruku, politički autodestruktivna. Onaj ko savetuje Đilasa glede odnosa sa javnošću, ne radi svoj posao baš najbolje. Ako ga niko ne savetuje, još gore.

Ne želim da trošim vreme i koncentraciju čitalaca, nema potrebe da i ovde pišemo o tome koliko je bitno da Srbija u septembru pokaže da je u stanju da održi ovu manifestaciju. Prvi, drugi i treći put, Parada će biti samo spoljno paradiranje tolerancije koje iznutra, u Srbiji, i dalje neće biti. Ipak, za nekoliko godina, neumitni točak civilizacije smrskaće nazadni konzervativizam, i Parada će biti dan kao i svaki drugi, malo karnevalskog veselja oko kojeg se više neće dizati prašina. To će se desiti. A tupavo ponašanje današnjeg gradonačelnika ući će, da prostite, u anale tupavog političkog PR-a. Osim ako se nešto ne dogodi do septembra.

Peđa Azdejković i Boris Milićević hrabro su uleteli u borbu za publicitet, i provokacijom, sprdnjom ali i iskrenošću svakoga dana dobijaju utakmicu protiv slavske Srbije. Gejevi svoje dupe više ne drže uza zid, i ne igraju na sigurno. Sada je na Dačiću i Đilasu da se pokažu, da vidimo kako će ih pamtiti pokoljenja: kao zaostale u razvoju ili kao dobre đake...Ako se neko od čelnika vladajućih partija pojavi na Paradi ponosa 20.septembra, biće to pozitivan znak: jer ako danas podrže Prajd, možda će sutra (sledeće godine) moći da promumlaju kakvo-takvo izvinjenje u Srebrenici. Za to nikada nije kasno.

*

Knjiga koju bi svaka politička partija u Srbiji morala da ima na svojoj polici je «Going to extremes: How like minds divide and unite», autora Cass-a R. Sunsteina-a, koja govori o psihologiji grupe. Cass, profesor na Harvardu i jedan  od savetnika  Baraka Obame, polarizaciju unutar «misaonog kolektiva» koristi da objasni čitav niz fenomena, od poteza Bušove administracije, do Islamskog terorizma.

Pripadnost određenoj grupaciji proizvodi psihologiju «čopora»-ljudi koji su okruženi istomišljenicima često postaju još ekstremniji u svojim idejama, a tako se polako kreira eho-odaja, u kojoj nema stava, već samo potvrde stava. Mišljenje se, u kontaktu sa poltronima, ne koriguje već postaje sve zacrtanije. Individualne patologije koje grupa odobrava preuzimaju vođstvo, pa su i pogrešne odluke neizbežne. Kako tvrdi autor, protiv intelektualne izolacije, najbolje se boriti Internetom, gde za svaki čvrst stav, o bilo čemu, možemo naći na hiljade onih koji nam oponiraju. Ili, možda, vi to ne volite?

PESMA DANA/ za nrbg.rs

Tim Buckley – Make it right

Seks je zabava za sirotinju, glasi neka poslovica. A u vreme sankcija, ratovanja i gladovanja sve pošteno u Srbiji bilo je sirotinja. Povremene izlete u kvalitetne obroke pružale su Segedinske gozbe ( to je ono kad majke donesu dimljeni sir, vaj krem i Herc salamicu ). I tako se živelo- smrzavanje na ulici, na demonstracijama, filmovi na piratskim VHSovima, vesti sa slobodnih radija, i mađarske zalihe. U grad, najčešće peške, u neke opskurne džez klubove i mesta koja su radila mesec-dva pa su se zatvarala, ko zna zašto. I šta je bilo rešenje za ovaj tmurni period? Pa seks, naravno.

Tih godina, otkrila sam najbolji album uz koji možete da se kresnete...»Greetings from LA», Tima Baklija. Od početka do kraja, to je predigrano-penetrativno-orgazmična fantazija još jednog velikog američkog tragičara ( Umro je prerano u 28. godini, dok mu se sin, Džef, utopio se u Misisipiju u 30. godini ).

Pesma koju predlažem za danas je «Make it right», manje očekivana od «Get on top» ( sa istog albuma ), ali ne manje seksi. Poenta: daunlodujte «Greetings from LA», pa navalite. Korporativna kultura, krediti, bioskopi, kafići, sport, večere...sve to samo odvraća pažnju od glavnog pokretača svih ljudskih motivacija . Verujem u Frojda.Slušam Baklija.

Džek Palans, Čika Enriko i Debeli Kip*

*nrbg.rs

 

Svaki bogovetni dan (a bogovetni je tu kao reč koja iskazuje nervoznu nameru kolumniste), u novinama čitamo o revidiranju perioda posle Drugog svetskog rata: iskopavaju se Draža i masovne grobnice antikomunista koji su, kako se stiče utisak, godinama streljani diljem Srbije, restitucija je na vratima, te će predratna buržoazija, konačno moći da uživa u blagodetima svojih osam, devet ili deset stanova, pa i celim zgradama koje su im ostavile dede.

 

I mojima je oduzimano. Doduše, dogodilo se to malo manje navaletno (moj pradeda Joca Davidovac bio je Pijadeov drug), ali smo zato, za budzašta, i u kratkom roku, morali da rasprodamo sve radnje, stanove i imanja. Moji se nikad nisu previše bunili zbog toga, jer, bože moj, dok su oni ladili jaja po beogradskim salonima, drugi su ginuli za slobodu, po šumama i gorama. Neke porodice, jednostavno i genetski, znaju šta je poetska pravda.

 

Tako da, što se restitucije i Draže tiče, meni ni iz džepa ni u džep. Ali, ima nekih drugih stvari koje me tište: kad rešimo četrdesete, da li prelazimo na devedesete? Šta ćemo sa periodom čiji su svedoci živi, zdravi i nesenilni? A? Ministarstvo pravde? Ima li odgovora?

 

Na primer, Vučelić? Kroz ponovno otvaranje afere “Cigarete i gliseri”, o čemu ću kasnije još pisati, vidimo da je Milorad i tu imao svog udela, i da se nekakav “sitni” kapital stekao i tim putem, a ne samo prodajom telekomova. Stanišić? Šta je sa njegovom lovom? Stanovima? Simatović? Hoćemo li malo da restituišemo njih i njihovu decu? Da utvrdimo poreklo kapitala? Mislim, ako je pravde, daj da krenemo od težeg ka lakšem, daj da vidimo čija to deca voze skupa kola i jahte, studiraju po inostranstvu i još se, po oficijalnim medijima, besramno fotografišu i kurcobecaju. Hajde da malo prekopamo bližu prošlost, pa da se vraćamo na četr’s petu. Upravo je to najveća trauma moje generacije: siroti, deca profesora i poštene inteligencije lupala su u šerpe i pila suzavce za doručak. I i dalje im se niko ne obraća, ne kaže: kul, bili ste u pravu, ovo su kriminalci, sve ćemo im uzeti, i idu na robiju. Ne, to se ne događa.

 

Period Drugog svetskog rata obeležavaju dve istine: verujem u onu po kojoj su Tito i Draža do oktobra 1941., dakle do masakra u Kragujevcu, verovatno bili anti-fašisti, jer su i imali par zajedničkih akcija protiv Nemaca. Ipak, Mihajlović se potom, zbog velikih srpskih žrtava priklonio “tamnoj strani”.(Preporučujem odličan film na ovu temu: “Tito-posthumna biografija”, ruske NTV, http://4sale.ntv.ru/eng/item/2888/). Ona druga istina, po kojoj su četnici bili anti-fašisti do 9.maja 1945, u mom poimanju objektivnog jednostavno ne pije vodu. Ali priznajem, postoje dve verzije Drugog svetskog rata u Srbiji, i poneki mondiš intelektualci i istoričari misle potpuno različito od mene, i tako je to. Ipak, ni ja, ni oni nismo živeli u to vreme, ali smo zajedno doživeli skorašnji rat i skorašnje razaranje, i tu ne postoje dve verzije: Slobodan Milošević i njegovi saradnici su bili monstrumi koji su nam uništili život. Daj da se pozabavimo patrljcima njegove vlasti, pa da se tek onda vraćamo u daleku prošlost.

 

Edmund Burke, engleski političar i otac modernog konzervativizma rekao je da jedno društvo treba da bude ugovor između živih, mrtvih i onih koji još nisu rođeni. Možemo li barem mi, koji smo svedoci neposredne prošlosti da napravimo ideološki rez i stvorimo koncenzus u vezi sa tim šta je dobro, a šta je zlo?

 

*

 

Ima ta priča o dve Srbije. Ovih dana vidim da postoji i paralelna Srbija, kao u “Zoni sumraka”, što se divno oslikava u medijima. Na primer, “Blic” iz dana u dan piše o kriminalnoj sprezi na liniji Milo-Cane-Beba-Toma-Milomir Marić plus neka ekipa iz italo mafije koji svi imaju po dva imena, i tri nadimka, što je prilično “hilarious” i zvuči kao iz filma “Analyze this” (tako je, na primer izvesni Enriko Rispoli poznat kao Džek Palans i Čika Enriko, dok je Frančesko Prudentino poznat kao Luiđi Pato i Debeli Kip). U ostalim novinama-muk. Ni “Kurir”, ni “Press”, niko ni da bekne o ovome. “Blic” ide toliko daleko pa objavljuje i registracije i modele aviona kojima su prebacivani novci na Kipar, a kada čitaoci, profesionalci iz avio-industrije pokušaju  da pošalju komentar uz objašnjenje da avioni sa navedenim registracijama nisu još uvek bili proizvedeni u periodu koji se pominje, komentari se ne objavljuju. Da li je sve ovo uvertira za početak kraja nekih političara, ili samo letnje štivo za Srbe u Budvi, nemam pojma. Verovaću tek kada evropske vlade i sudovi, na koje se Blic poziva, budu konačno uručile pozive za saslušanje navedenim naručiocima “serije ubistava”, koji zasedaju kao “kabinet smrti”. Za film, stvarno.

 

Sa druge strane “Borba”: Ubiše se ljudi da dokažu da su Šaper, Bota i društvo angažovali jednu lobističku firmu sumnjivog morala (povezanu sa još gorim Rodom Blagojevitchem). Iz dana u dan dan, tekstovi, saopštenja… i nikom ništa. Gora koja se tresla nije izrodila čak ni miša, u DS-u je veliko ćutanje, planiraju se odmori, Grčka ili Turska? A “Borba”? Ma ko ih hebe.

 

*

 

A za sve one koji nisu na plaži i koje ne pali “duvanski kartel”, evo preporuke- Bratislav Pantelić, i američki i srpski đak, nekada moj profesor na FDU, danas predaje Istoriju na Sabanci univerzitetu u Istanbulu, objavio je odličan tekst “Camera Obscura”, koji možete preuzeti http://www.6yka.com/do/da,687

 

Iz Pantelićevog pristupa problemima tradicije, folklora i etniciteta vidimo da su, za osetljiva pitanja istorije, veoma važni neagresivna stručnost i kosmopolitski potencijal autora:

 

“Kao što je Kosovo uzeto od Otomanske imperije i dato Srbiji tokom prvog restruktuiranja Balkana, tako je i oduzeto tokom drugog. Ovo nije činjeno na osnovu nekakvih istorijskih ili etničkih prava, srpskih ili albanskih, već na osnovu političke realnosti. Politička realnost je u oba slučaja zahtevala pragmatična i održiva rešenja, a ne mitologiju. Tamo međutim gde je identitet sveden na etnički, javni diskurs se svodi na recitovanje epskih stihova a socijalne i ekonomske reforme se povlače pred samoljubivom lamentacijom nad istorijskim nepravdama. Proroci etničkog misticizma u svojoj uzvišenoj potrazi za čudesnom formulom duhovnosti – za iskonskim i arhetipskim – na kraju nalaze samo banalnost, jer se folklorni tradicionalizam u krajnjoj liniji uvek svodi na uvećanje njive. Dalje od toga vizija etničkih proroka ne dopire – već dva veka, od samog nastanka balkanskih državica, teritorijalna ekspanzija je okosnica ’nacionalnih’ strategija razvoja. To je istovremeno i njihov krajnji domet. Istorija Balkana je istorija ’oslobađanja’ etničkih zemalja, kako se to u etnomitološkom diskursu naziva (zavojevači su uvek oni drugi). Ali u skladu sa Sindromom suprotnog efekta teritorijalna ekspanzija je skoro uvek bila suprotna političkoj logici a uvek na račun ekonomskog i društvenog razvoja. 

 

Zar onda može nekoga da iznenađuje što Evropa političko tutorstvo vidi kao jedino moguće rešenje za ovo svoje područje? 

 

Perspektiva integracije u Evropsku uniju je za ovaj region istorijska mogućnost za strateški pomak ka stabilnosti i razvoju umesto ka teritorijalnoj ekspanziji i ka integraciji umesto ka fragmentaciji. To se može dogoditi samo iznutra, promenom identitetskih struktura; možda će prvi znak te promene biti onaj trenutak kada zauvek utihnu pesme ratova i osvajanja (’nije mala triput ratovala’). “

 

*

 

Smrt fašizmu.

Drugi čovek na Mesecu i Prvi reditelj na Zemlji*

* NRBG.rs

 

“Roger. Understand. We’re number one on the runway.” Buzz Aldrin to Mission control

 

Tri teme ovih dana zaokupljaju evropske ljubitelje umetnosti, naučne-fantastike i sadizma: na godišnjicu sletanja na Mesec (if you believe they put a man on the moon?), memoare je objavio Baz Oldrin, drugi čovek koji je, pre tačno četrdeset godina, zakoračio po «moru tišine». Manje dobra karma, može se reći, jer Oldrin nije otišao gore sa ključnom frazom, niti je uspeo da zadrži oreol heroja. Ipak, Oldrin je onaj koga vidimo, u skafanderu, i njegova čizma je otisnula trag na pesku druge planete, što je druga ikonična fotografija od tog 20. jula 1969. Na žalost, čovečanstvo je, suprotno uobičajenom paternu, pre zapamtilo reči nego slike, i Nil Armstrog je postao i ostao simbol spuštanja na Mesec.  Baz Oldrin se borio sa depresijom, alkoholizmom i propalim brakovima. Deo života posle rada u NASA, Oldrin je proveo kao prodavac polovnih automobila, pravi super-antiheroj, kazaće scenaristi.

 

«Magnificent desolation» je nova autobiografija Baza Oldrina, koja prati let na Mesec i padove koji su usledili potom, borbu sa kliničkom depresijom (Odrinovi otac i majka su izvršili samoubistvo), kao i tračeve i nove podatke o američkom svemirskom programu sa kraja šezdesetih. Baz je, hvala na pitanju, dobro, promoviše knjigu po svetu i zalaže se za nastavak istraživanja svemira. Baš ovih dana dobijamo informacije da Rusi pakuju prvu ljudsku misiju na Mars, za početak spremaju kosmonaute koji će biti izolovani u kapsuli čak 520 dana. Simulator će oponašati 250 dana puta do Marsa, 30 dana boravka na Crvenoj planeti i 240 dana za povratak. Mnoga pitanja se nameću o tome kako će ovi momci preživeti samoću, a prvo i osnovno je, da li će im biti dostupna internet pornografija?

 

Roditelji su Dejvid Bouvi i Andjela Bouvi (poznatija kao Endže,Endžeeeeee...). Maćeha je Iman (poznatija kao Iman). Rođen je u Kentu kao Zouvi Bouvi ( Zowie Bowie ), a ime je, brže bolje, promenio u Dankan Džons (Duncan Jones). Ovih dana o Džonsu, koji očigledno ne želi da bude samo «sin», reči hvale ima publika, kritika ali i već pomenuta NASA. Džons je koscenarista i reditelj filma «Moon» u kojem Sem Rokvel igra usamljenog astronauta, kojem u kosmosu jedino društvo pravi kompjuter Gerty, čiji glas proizvodi Kevin Spejsi. Nikako me ne privlači da gledam bioskopsku monodramu, ali su umetničko-porodične struje u vezi sa Dankanom dovoljno jake, te ću se ovih dana podvrći i ovom eksperimentu. Kao svojih pet omiljenih filmova, Džons navodi: Blade Runner, Twelve monkeys, MASH, Yojimbo i Fight club. Diskutabilan izbor, nema šta ( pogotovo glede «Majmuna», yuk ), ali niko nije savršen. Među favoritima upadljivo nema tatinih glumačkih eskapada, a što se toga tiče, reći ću samo da je «The Hunger» potcenjen film i da je Tony Scott vazda bio ander-rejtovan.

 

Svakakve i nikakve veze sa Marsom ima i Lars fon Trir. Projekcija njegovog poslednjeg filma, «Antihrist», upriličena je u londonskom bioskopu «Curzon» na Mejferu, a po završetku projekcije gledaocima se, putem Skajpa, obratio lično ON. Fon Trir je uobražen do iznemoglosti, svoju nemuštost pravdao je stidljivošću i psihičkim problemima, a zapravo je od onih koji ne žele da razgovaraju sa plebsom. Never. Pitanja publike su bila manje-više stupidna i predvidiva, bilo je mnogo onih koji su pogledali samo dva do tri njegova filma, a ja sam svoju nemogućnost da mu se obratim pravdala, sama sebi, nedovoljno dobrim engleskim (iako govorim bolje od njega). U stvari, ja nemam šta da pitam LVT, ja sam začarana svakim njegovim filmom, smatram da je on moj duhovni brat, i jedino što bih mogla je da mu ponovim ono što je nedavno i sam izjavio: «Ja sam najbolji reditelj na svetu». Ako ćete porediti sadizam «Antihrista» sa recimo, «120 dana Sodome» ili ponekim delovima Bertolučijevog «20. veka», pa i sa delima Takeši Mikea ili scenarijima Aleksandra Radivojevića, bolje je da se razočarate unapred. «Antihrist» su brutalno lepi pejsaži inspirisani Bošom, slatke životinje koje jedu svoje utrobe, poetične genetske mutilacije i duhovite masturbacije. Ko ga voli, voleće ga još više. Ko ga ne voli, nikada neće.

DOBRODOŠLI U MOJ KOŠMAR*

* serija tekstova za sajt NOVI RADIO BEOGRAD

THIS IS INTRO

 

Postojala je, ovde na NRBG, neka ideja da pišem blog koji bi bio nešto kao «Pisma iz Londona» ili slično. Ovakav koncept mi je mučan iz dva razloga – pod jedan, najveći broj građana Srbije koje su svoje utočište našli u Britaniji, bili su četnici ili desničari, nezadovoljni Titom, NOB-om i socijalizmom. Na pamet mi padaju Crnjanski i Pekić, ali i hotel «Ravna gora», ovde u komšiluku, i pesmica «Kralju Pero piši iz Londona, koliko ti treba bataljona».  Domaća dijaspora in the UK potopljena je u vizije veće a ne lepše Srbije, slavke a ne disko Srbije, folkora a ne brzih motora, zatrovana je idejama koje fluktiraju između Draže, Tadića i Ratka Mladića. I zato se ograđujem od titule «naši u Londonu».

 

Druga nelagodnost leži u kolumnama tipa «kako mi je u...Milanu, Parizu, Londonu». Koga boli uvo? Na mnogim sajtovima, u mnogim novinama možemo čitati ispovesti znanih i neznanih o hrani, putevima, obdaništima i socijalnom životu u mestima koja su na hiljade kilometara udaljena od Beograda. I šta mi imamo od toga? Popunjavanje praznog prostora, i poligon za kurčenje onih koji su kao otišli i kojima je, kao, kul i bolje nego ovima što su ostali. Odmah da kažem: svuda je grozno ili super, sve zavisi od trenutka, društva, zanimanja. Iskreno, ja više volim Beograd od Londona, ali više volim Kairo od Beograda. Kad bih birala, živela bih samo negde gde je klima dobra, gde je leto večitije, gde sam duže polugola, bosa, u japankama. Bioskopi, pozorišta, hrana, krediti i koncerti nisu razlog zbog kojeg bi pristojan čovek trebao da ostavi svoje prijatelje i svoj grad. Klima jeste razlog da se selimo, barem meni. Ali, svi smo mi, kako reče moj psiholog, ćaknuti na svoj način. Eh da, pored ekipe iz Likvida, pice u Guliju,  kolega sa NRBG, ovde mi užasno fali i moj psiholog – ali, ko nema stručnu pomoć, uvek može da sedne i piše blog, mnogi i mnoge su dokazali da je ovaj medijum veoma koristan za ispoljavanje svakojakih frustracija, paranoja i PMSova.

 

Pisaću jednom nedeljno, u nedelju. Pisaću o politici, kulturi,  umetnosti i istoriji. Sutra veče: tekst o košmarima Larsa Fon Trira i Baza Oldrina.

 

Smrt fašizmu.

OBAVEŠTENJE

OVAJ BLOG PREMEŠTAMO NA STRANICU www.nrbg.rs 

AKO ŽELITE DA ČITATE AGIT - POP, TAMO MOŽETE DOBITI SVOJU DOZU, JEDNOM NEDELJNO.

AKO VAS ZANIMAJU NOVOSTI U VEZI SA ROMANOM "30.FEBRUAR" OVDE JE APDEJT

www.tridesetifebruar.blogspot.com

BOLJE BITI NA KOŠUTNJAKU NEGO U HAGU

Axa. Sad imamo i soundtrack njegove svakodnevice: Dotako sam dno života, gusle, Vidovdan, jer nijednom srcu neće lako biti, Bolje biti pijan nego star

(crni Loša )...Rat.co vrti belu maramicu, vodi kolo, upoznaje porodicu, jede, pije, pogled mu luta u daljinu ( to je krupnjak ), uspavljuje «dedino unuče». Ono što je odvratno, a vidno na snimcima, je potpuno odsustvo griže savesti, koje bi moralo da postoji kad se malo opusti, a destilati krenu njegovim nervnim sistemom. I ovo društvo oko njega, svi mu se čepe, svi ga uvažavaju, samo što mu ruke ne ljube. Zajebi me bre Rasime Ljajiću, rekao je Pera Luković povodom stalnog zapomaganja kako «mi sarađujemo, ali on se dobro krije». A što sad ne uhapsimo celu tu ekipu oko njega? Sve te snajkice što igraju kolce, što se znoje uz prasetinu, ispod ikona, pozdravljaju sa pomoz bog i ostalo. Sve njih na mardelj, i onda bi se đeneral verovatno sam prijavio. Mislim, to je fer šansa. Šansa kakvu nisu imala deca u Srebrenici.

Najvažnije pitanje glasi «Da li je Boris znao?». Kao Ministar odbrane, morao je da zna. A kako da utvrdimo godinu kad su nastali snimci? Veoma jednostavno. Gledamo u flaše na stolovima, ambalažu od sokova, keksa, cigareta. U jednom trenutku se čak čuje i TV, mislim da je u pitanju neki poznati džingl. Onda se javi ta televizijska kuća i kaže «To je naš džingl iz te i te godine». Tako se locira period i onda vidi ko je tada rukovodio Vrhovnim savetom odbrane i ko su bili članovi tog saveta, dok je ubica igrao ping-pong.

U nezgodnom trenutku je pušten ovaj snimak: sa jedne strane, Holanđani danas treba da omekšaju. Sa druge strane, nastavlja se suđenje za slučaj pogibije gardista na Košutnjaku, a kada se pogledaju snimci na kojima đeneral igra stoni tenis, potpuno je logična sumnja da su ubijeni videli nekoga koga nije trebalo da vide. Paradoksalno, srebrenički masakr je završen na Košutnjaku, ubistvom dva nevina ( srpska ) vojnika.
Evropska unija se, po ko zna koji put, nalazi pred sličnom dilemom. Ako Srbiju zemlju vodi neko ko je znao gde se nalazi haški optuženik, kako da ukinu vize i aktiviraju trgovinske sporazume? Sa druge strane, tvrd stav može samo da doprinese jačanju ionako jakih Naprednjaka. Demokrate su se kurčile raspadom SRS-a, a sad je njihov poduhvat dobio razmere dr.Frankeštajna. «We created a monster. Its alive». Za razliku od onih iz romana Meri Šeli, ovdašnji seljani neće vilama da izbodu ovu kreaturu, već će za nju da glasaju.

Uspeh SNS sigurno ima veze sa emisijom «Insajder» i nezadovoljstvom građana zbog ćutanja DS-a. Ćutanje je odobravanje, to je poslovica. Taksisti, penzioneri i slučajni prolaznici koji su do juče toliko odlučno glasali za Tadića, sada samo pominju onih 15 mostova koji su mogli da se sagrade da država nije ulazila u malverzacije sa tajkunima. Mnogi iz vladajuće stranke su ovim «kombinacijama» svašta «premostili». I to građani znaju. Otud velika podrška Nikoliću i Vučiću. Do juče smo se plašili da je Tadić neprikosnoven, da je novi Maršal. Od nedeljnih izbora, Nikolić može da mu poruči: Jebaćemo se još, simpatičnu parafrazu Bećkovića, po Betonu http://www.e-novine.com/sr/kultura/clanak.php?id=26802

Ima jedna Kula u planini

Kukumavčenje nad javnim radovima Emira Kusturice, ukazivanje na njegove privatne i poslovne odnose, zgražavanje nad poetskom nepravdom koja nagrađuje kolaboracioniste – sve ovo su već godinama teme građanske Srbije. Kusturičino mesto na lestvici mentalnog nasilja je, ipak, sasvim specifično. Oni koji ga vole, uključujući najviše njega samog, pozivaju se na slavu koju je «za Srbiju» pronosio svetom. Dve Zlatne palme! Dobro. Dve zlatne Palme su dobili i reditelji Bile August, Šošei Imamura, Alf Sjoberg itd. Nominacija za Oskara! Stefan Arsenijević, takođe. Komša Danis Tanović je dobio jednog, podsetiću. Dalje? Vole ga Francuzi! Pa šta nas briga koga vole Francuzi, možda bi bilo bitnije da se pozabavimo vremenom u kojem je E.N.K. dobio svoje Palme.

Prva: 1985. za film «Otac na službenom putu». U Evropi i Americi političke snage, kler ali i intelektualci priželjkuju pad Berlinskog zida. Sve ukazuje na skori kraj Istočnog bloka a «Otac» prikazuje sva zla i bedu Titovog sistema. Kusturica je prvu Palmu zaradio kao Jugosloven koji je kritikovao Informbiro. O ova dva podatka treba razmisliti pre nego što krenemo na sledeći Kan.

( Čitalac razmišlja: Da li je Emir tada znao da je Srbin? Zašto to nije rekao? Da li je Informbiro bio stvarno toliko loš za Jugoslaviju? Da li bi ta zemlja potpala pod rusku zonu uticaja da se Tito nije obračunao sa Staljinistima? Da ali tamo je bilo i nevinih? Jeste. Da li je Emir, kao Srbin, i tada priželjkivao da živi u ruskoj guberniji? Zašto to nije nekako pokazao u filmu? )

Druga: 1995. Kao Srbin, ali i dalje u okviru države Jugoslavije, Kusturica osvaja još jednu Veliku Nagradu. Na konferenciji za štampu izjavljuje da je rat u Bosni «kao zemljotres». Tumačimo da je mislio na elementarnu nepogodu, i da nema krivih. Kanske svečanosti uveličavaju režimski ljudi, a jedan od najprominentnijih gostiju je Milorad Vučelić. To je maj. Masakr u Srebrenici će se dogoditi  tačno dva meseca kasnije. 

( Čitalac zamišlja Milorada Vučelića i Emira Kusturicu kako uz tompuse, razdrljeni, znojavi, đipaju uz trubače. Čitalac se seti snimka kako Škorpioni ubijaju decu. Čitalac pomisli i na ono što je Vučelić radio tokom rata u bivšoj Jugoslaviji. Čitalac zna da su, zapravo, najokrutnije ubice sa penkalom, za pisaćim ili montažnim stolom )

Srbija je društvo u kojem se ništa ne menja, i novinari koji podsećaju na prošlost dođu kao nekakvi iritantni komarci, koji bude iz sna kad je najlepše jer sad je najlepše, deset hiljada čeka na Punta za šest hiljada evra.

Privatno, naravno da me nervira što Emir svoju kafanu i preduzeće zove po mojoj čukunbabi Lotiki. Nije čukunbaba neki rod, pogotovo što je bila samo moje prabakina tetka. Ali, sve one liče. I Lotika, i moja prababa, i moja baba, i sad moja majka. Posle pedesete, počele su da izgledaju kao rođene sestre a ne kao žene koje deli generacija. Ne verujem u veru, naciju, porodicu. Verujem u prijateljstva, veze i brakove, dakle odnose koja sami stvaramo, zajedničkim afinitetima i emocijama. Ipak, taj Kusturica i moji preci, zaista nemaju ništa zajedničko, mi smo planete udaljene vekovima, civilizacijama, vremenom i prostorom. Da je uzeo Koštuničinu strinu...ali,moju Lotiku, nervira me, priznajem.

Kusturica je već 15 godina simbol svega protiv čega stojimo i ja i svi moji: kroz kuću su nam prolazili rođaci Jevreji, izbeglice iz Sarajeva, pa zetovi, muslimani iz Banja Luke, zbog rata je baka morala da prestane da radi, vrlo brzo je izgubila želju za životom i umrla je, relativno mlada. Krajem devedesetih izgubili smo i stan, uz veliku pomoć «đavoljevog advokata» žene bliske tadašnjem SPS-JUL-DB režimu. Za sve to vreme moja familija: protestuje, šeta, lupa šerpe, nosi crni flor, šalje pakete, daje hranu i odeću u Jevrejsku opštinu da pomogne izbeglima iz «Oluje», porodica podržava opoziciju, glasa protiv pozicije, i sve po redu. Kao u ostalom i većina vas koji ovo čitate. 

Devet godina posle pada režima i još uvek nije jasno ko je ko? Kusturica je dobio brdo, okružen fizionomijama koje kao da su prevremeno penzionisani članovi «Crvenih beretki» iz Kule pa čak i logotip njegovog «Parka prirode» izgleda kao šarmantni omaž logotipu rasformirane(!?) Jedinice. I samo još fale Legija i Jovica da prošetaju po svežem vazduhu, da slika bude kompletnija. A noću, kroz šumu,  noge proteže duh Slobodana Miloševića, smejući se sebi u brk.

Možda je Emir u stvari pametniji i od Matije, i od Amfilohija, i od Voje zajedno. Možda ga jako boli uvo i za Srbe. Možda je nekad sebi rekao, onako kao pravi Sarajevski jalijaš: «Vid ove budale-daju mi pare za filmove, svojataju me i obožavaju, daj još i da se krstim, ko zna šta im padne na pamet». I to uradi. I postane Vlasnik sa sopstvenim Beretkama koji se sada zovu Rendžeri. I zajebe ih sve. Sad, Vi možete da kukate po forumima, da psujete televizor, da se sekirate. Ako ste protiv Emira onda ste «Pentagon left», kako on duhovito nazva svoje oponente. Šta je onda on? «Kremlj right»? Thats right!

«Za neke ljude bi samoubistvo bilo najbolje rešenje». Tako kaže moja majka kada se na TV-u pojave utvare iz devedesetih. A ja se uvek setim replike iz drame Ronalda Harvuda «Na čijoj strani», kada, po završetku rata, američki Pukovnik ispituje Vilhema Furtvenglera, dirigenta koji je bio Hitlerov miljenik.

«Prvi badža u gomili govana», kaže Pukovnik za Furtvenglera. 

Na suđenju tokom denacifikacije, Furtvengler je bio izložen javnoj osudi i nije nastavio da radi u posleratnoj Nemačkoj. «Prve badže» iz gomile Miloševićevskih i Koštuničinih govana, u Srbiji danas su respektovani umetnik, direktor državne televizije, popularni kolumnisti, crkveni velikodostojnici.

Rešenje? Protektorat Pentagona ili Bundestaga. I jedan mudri, nadrkani Pukovnik.

FARMA DINOSAURUSA

Ako ste bili emotivno oduvani nastupom Dinosaur Jr. na Tašmajdanu, evo još razloga za radost - novi singl "I want you to know" i album FARM koji izlazi krajem juna...

http://pitchfork.com/news/35207-premiere-dinosaur-jr-i-want-you-to-know-stream/